Источник

источник

Стр. 397

риновом препису (IX. в.) прописује свештенику у непромјенљиву обвезност, да, послије узвика: „ скатла скатулпч ", полаже у чашу честице св. тијела 1 ). Исту му ту потребу прописује и лигургија Јоваиа Златоустог. Ни једна ни друга лигургија, мислим, не спомиље нишга о жличици, али се њезина употреба претпоставља и полагашем честица у чашу и тим, што иема чак ни најмањега спомена о дискосу, па који се полагао ев хл.еб, који се изиосио ва причешћиваше народа. Напутак на начин причешћипања показује нам „толковаше на литур! 110 св. Германа у редагсцмји VIII.—X. в. 2 ), које је пздао покојпи проф. Н. 0. КрасноселБцевЂ. Грчка редакција овога тумачења, које потиче не касније од XI. в. 3 ) завршује се овим ријечима: „Боговидац Мојснје пошкропио је нетсада народ крвљу јарећом и телећом, говорећи: гле, крв завјета Господњега (Ис. XXIV. 8). А Христос Бог дао је властито тијело и пролио је сопствену крв, п растворио је пиће новога завјета, говорећи: „ово је тпјело моје, које страда, и ово је крв моја, која се пролијева за опроштење гријеха" п ми пијемо чашу као крв и тијело 4 ). Пошљедњи израз „пијемо чашу као тијело и крв" може се разумјети само у том смислу, да је евхаристична чаша садржавала тијело и крв Христову и да су их вијерни заједно примали. За пошљедњих IX. ст. пракса грчке цргсве постала је толико позната и тако је велике размјере заузимала, да је шта више продрла и иа запад изазивајућп сад одоброње, сад порицање. Између њених заштитника познати су Ернулф епископ рочестерски (1115—1124.®)), папа Пасхалис II. 6 ), сабор илермотски (1095. пр. 28.) и турски. А напротив Бертолд Копстатски (| 1100.), сабор лондонски (1175. пр. 16) и други поричу је, као новоувођење, не допуштајући је ни при причешћивању болесника и дјеце, како су то учинили папа Пасхалис II. и турски сабор. Тако се, неодобравајући је, позива на њу и један између несторијанскнх писаца — Исус-Јаб Низибијски (свршетком ХП. и ХШ. в.) Набрајући у I. глави IV. дијела у своме дјелу „БЉег с1ето81та1;10ш8 с!е уега Ме" заблуде мелхита и јаковита, он убраја у њпхов број и напајање жртвом крки. „Они", примјећује Иеус-Јаб, — „тако мијешају евхаристију у чагаи, да се х-љеб представља као да је створеп из вина" 7 ). Слободна од новотарија остаје с.амо јерусалпмска црква. По ријечима писца XI. виј. Хумберта она се држала, не слиједећп примјеру цариградске цркве,

4 ) Спбр. др. л. Вмп. ГГ. стр. 78. 2 ) Свћп г ћн1л о н&которБшт. литер. рукоп. ватиканскоб; библ. Стр. 323.—375. 8 ) 1ђМ. Стр. 68. 4 ) 11)1(1. стр. 374/ 8 ) Ргзсћегу. ВргсПе^тт. 1;. III, р. 470—74 ес1. 1723. 6 ) НагЛшп. Ас^а сопс111*огит. 1. VI. р. 1796. 7 ) Аззетапш. В1ђНоШеса Онеа1:аН8. 1;. III. Р. 1 Г. 305.