Источник

Стр. 398

ИСТОЧНИК

још старога начина причешћивања 1 ). За потврду овога служи нам јерусалимска литургија ап. Јакова по преписима X. и XI. в. (росанском и масинском). Акат причешћивања свршавао се у њој на тај начин, што су ^акони за причешћивање народа износили не само чашу, него и д,искос, на који се свакако, полагало св. тијело 2 ). Одбацивши праксу источне цркве, као новотарију ни чим не оправдану, западна црква није ипак остала ни при том начину. У своме разматрању претпоставила је једпу сасвим могућу и важну неприлику, — наиме може се десити пролијевање св. крви, — те да се причешћују само тијелом. Прве трагове сваке праксе видимо већ у ХП. в. За њезино увођење боре се абат Рудолф (1100. г.) и Роберт Пулеји (1140. г.) 3 ]. И један и други мотивише свој приједлог не само жељом, да ублаже оне хришћане, који су тврдили, да тобоже Спаситељ не може присуствовати свим својим суштаством у сваком између видова. 8а нову нраксу, како ивгледа, изразила су се и два сабора XII. в. Келиски 1179. г. и сабор провинције Кантенбери 1181. г. Први наређује, да се причесницима даје вино с водом, а други спомиље, да се мирјанима даје вино, да би лакше употребили св. хљеб 4 ), Но ни приједлог Рудолфов с Робертом Пулејијем, ни установе саборске не добнвају нити стичу праве и потпуне наклонооти и потпоре. Остали писци ХП. в. заузимали су се за потребу причешћивања под оба вида. Тога се назора држао између осталих и Петар Ломбард 6 ) и Грацијан 5 ). Хотећи пак потврднти га и свједочанством, пошљедњи приводи и прикладан доказ, цитира наиме једно мјесто из 37. писма папе Релаеија, у ком он не дозвољава уздржавати се од чаше и наређује, да се причешћује тијелом и крвљу. Сличнн су се назори исказивали и у Х1П. в. Тако Дургамски сабор 1220. г. говори о причешћивању под оба вида 7 ); на сличап начин и установе сабора Егзетерскога предлажу стару праксу 8 ). На тој тачци гледишта стоји и Алберт Велики. Приставши иа то, да се Христос предаје вијернима и иод видом самога тијела, он ипак упућује на „ас1ш Сћп81п" као обавезну за све установу, и причешћивање с хљебом без чаше држи непотпуннм у сакраменталноме одношају 9 ). Противно овим свједочанствима налази се многога у литератури ХПХ в., што иде у прилог новоме обичају

') \УШ. АсЈа е4 8сгф4а <3е согЉотегапз есс!е81ае §г. а(; 1а1. р 109. 1861. г.

2 ) Собраше древнмх 1 !. литур1ги. Вбш. 1. стр 191.

• ] } Воиа. Кегит 1Ниг^1агит Нкг! с1ио. I.; 1» II. 18. 1.

4 ) НагЛит. Ас1а сопсШогит. 4. VII. р. 826. 862.

5 ) 8еп1еп1. IV, П.

6 ) 1 'е сопвесгаИопе. сар. II.

') \\ г 11к!па. СопсЈКа Ма^пае Вгх4апп!ае. I 4. р 548.

%) НапЗит. Ас1а сопсШогит. 4. VIII. р. 1076.

9 ) Бе засгатепЈо еисћап841ае Ш, 2, 5. Орега. ес1. Јапип, 1651. XXI, 62.