Источник

Стр. 436

Бр. 19

бесмртност и духове тамна, јер они и ако вјерују у бесмртност, не спајају с том вјером никаква морална нојма о наплати за земаљска дјела, а својствено је то невјероваље још и људима високо образованима, који сматрају, да је наивно вјероваги у загробни живот и вјечну наплату. У томе су дакле дивљаци и најобразованији умови (као што материјалисте себе називају) једнаки. Ту1ог је стекао такво мишљење испитујући и сравњујући културу, религију и морал најдивљијих народа са европском просвјетом. Он вели о фнлозофији, која одриче вјеру у бесмртност, овако: „Филозофске системе почевши од класичке старине па све до најновијег доба, које одбацују вјеру у будући живот, вратиле су се очевидно по странпутици на оно полазиште, које најдивљије расе људске никад можда нијесу ни остављале" 1 ) (говори овдје о вјечиој наплати). Религију хоће многи да исмију ради њеног учења о будућем животу и вјечној наплати (које је основни догмат религиозни), а ево шта видимо, како се бори филозофија у том питању! Чудновато! Зар не смије и религија вјеровати у оно, у што вјерују и што бране славни филозофи? — Човјек мора вјеровати у своје увјереше, а исто тако и у туђе, ако нађе да се оно са његовим слаже. Ми видимо филозофију у томе питању подијељену, па никоме не пада на ум, да исмијава једну или другу страну. Човјек дакле не треба да се стиди свога увјерења, јер се тада сам себе стиди. Те1сћши11ег каже овако: „С обје стране (у питању о бесмртности) видимо велика и звучна имена филовофа и богослова и нико не треба за то да се женира свога увјерења, како год мислио у овом питању, којој се год страии придружио, с обје стране долази у лијепо друштво" 2 ). Још ћемо споменути, да ми свугдје, гдје год говоримо о бесмртности душиној, под тим изразом разумијевамо само индивидуалну, личну бесмртност. ^Уипск, један од представника најновије емпиријске психологије признаје човјеку такође бесмртност, али је то таква бесмртност, која неће никога јако обрадовати. Према своме појму о души, да је она неки рад, развијање, он и не може имати другог појма о бесмртности, до да је она непрестани прогрес, непрестано усавршавање Овај прогрес он међутим не сматра као индивидуални рад, као развиће личности, већ као прогрес уопће. Човјек је као индивидуа по њему утолико бесмртан, уколико је он дио духовног развића. Прогрес је заиста сврха човјечијег живота. Но може ли бити прогреса бев субјекта, без онога, ко се усавршава? Рекнемо ли, да је

') „Ше Ап1'ап^е <1ег Сикиг" ГГ. етр. 106. *) „ХЈћег Ше 11ш1еЛИсћкеЈ4 Лег беек'' стр. 13.