Источник

Стр. 466

ИСТОЧНИК

Бр. 20

регулишу климатске одношаје. Да њих нема, не би могло на земљи битн никаква напретка. Да је ваздух свагда на једном мјесту једнако загријан, не би било истина вјетрова, али не би било ии кише, ни промјене у температури и у густоћи ваздуха, које промјене тако јако годе организмима. И тако се свака природна дистелеологија да растумачити, те у њој можемо видјети баш највећу и најодушевљенију телеологиЈу. . Да би опровргли цјелисходност у природи, противници цјелисходности (најзнатнији: Штраус, Хекел и др.) навађају за примјер> како много биље и многе животиње пе достижу своје сврхе. Многп организми још у клици својој пропа^ају. Рибе икре милијардама јаја, али се не развије свако јаје, већ врло мали, незнатан дио, па би зар једини човјек, веле, био изузетак, јер само он тобоже мора постизавати своју сврху? Одговор на ово није тежак. Ако метнемо човјека у једну категорију с рибама и јабукама, тада ћемо моћи доћи до тог закључка. Но човјек је сасвим различан од других организама, јер и љегово тијело пропада већином прије своје кулминације. Но сврха његова није само у тијелу. Он не може имати исту сврху, као што је имају органнзми без слободе, разума, једном ријечју без интелектуалног живота. Но није истина ни то, да организми не достижу своје сврхе ГБихова је сврха у том, да они као индивидуе послуже одржању своје врсте. Да се врста одржи, није потребно, да се свака индивидуа потпуно развије, јер кад би то било, не би на земљи било мјеста за организме. Тога ради је она „борба за ашвот", у којој се одржавају само најепособније индивидуе и на тај начин продужују живот својој врсти, која је тако^е средство за одржавање и развијање других, виших видова живота, те које исто тако као и индивидуе може нестати, кад престане потреба за њу. Оне индивидуе, које пропадну или у заметку или касније, али прије достигнуте сврхе, јесу у природи резерва, која служи за евентуално попуњаваше, која ступа на мјесто најспособнијих индивидуа, ако би ове изгинуле неиредви^еним случајем. На дрвету истјера цвијет у стоструком броју више но што је потребно, да би се одржала дотична врста. Толики број цвјетова је потребан, ако би наишла каква незгода (мраз, јаки вјетар и т. д.), да јој се можв боље дрво одупријети. 1Нто се плод више примиче зријењу, тим га све мање има, јер је већа гаранција, да ће извјестан број плодова достићи своју сврху. У противном случа1у, кад би се сви цвјетови оплодили и кад би сви опло^ени остали на дрвету, ово би се поломило, те од сврхе неби било ништа.