Источник

Бр. 20

источник

Стр. 4?3

друштва израиљскога ? Св. ГГетар ће остати једини Јудејад, који је рекао за сина Давидова: „Не познам тога човјека". А што се Јудејци и до сада нису поклонили пред наравственом величином Исусове личности, то бјеше ради тога, што су их њихови мучитељи вазда гонили, мучили и убијали у његово име. Јудејци су судили о Учитељу по ученицима му. Какви су ови, мислили су, такав ће бити и Он. У томе су они много гријешили, но ова им се погрјешка лако може опростити, кац се узме у обзир, да су они били свагдања асртва непомирљиве и жестоке мржње оних, који се зову Хришћанима. Свагда, када се је који Јудејац приближио старим изворима, те је посматрао Христа одијељено од његових побожних вјерних, тај је с њежношћу и с чуђењем узвикнуо: То ]е наш човјек. Он поштује наш народ, и ми га сматрамо за нашега, као што сматрамо и јеванђеље за цвијеће јудејске и само јудејске књижевности". Професор Емил Г. Хирш на американском универзитету у Чикагу вели : „Јудејци не сматрају Исуса за онаковога, како је описан у Павловим посланицама, но како је описан у јеванђељу : Исус, који учи тако величанствено о начелима јудејског наравственог учења, јесте предмет, коме треба да се клањају сви јудејски мислиоци, који слободу љубе. Они изучавају његову науку. Нови Завјет чпни дио јудејеке литературе. Ниједан јудејСЕШ равин не стоји тако виеоко, као назаретскст равин. Онај, који нама приписује противна ^увства према Њему, чини нама велику неправду. Ми га сматрамо за једнога од највећих и најсветијих наших мужева". Др. Кауфман Еохлер, један 1Бу-јоршки равин, вели: „Исус бјеше један необичан вјерски и друштвенп преобразилац, који се старао да препороди јудејство. Истина, ученици су многе изреЕсе приписивали свом умрлом Учитељу, но њах су и прије Њега употребљавали учепи људи. При свему томе, кад Он говори о су штини живота, о значају елободе, о чистоти, о цијени човјечије душе, о жени иа и о одбаченом грјешнику, то у његовнм изрекама има праве и нееумњиве оригинал ности. Нико не. може да чита те приче и осуде Назарећанинове, а да се радосно не усхити са њихове истинитости, каква дотле нигда није изушћена. Чудна се музика налази у оном ЈБеговом гласу, којим је обуздао раздражену свјетину, када рече: „који је од вас без гријеха, нека тај први баци камен на њу". Пајош и ове ријечи: „Бићете као дјеца и нећете бити далеко од царства Божјега". Данаспњи Јудејац види у Исусу животворећи идеал несравњене доброте. Ако у њему и отсуствује строга праведност, тако силно исказана у закону и старом Завјету, поуздање у себе и лични подвиг, који су толико нужни да се човјек потпуно развије, и сва она друштвена својства, која граде дом, друштво, индустрију и свјетеки напредак, ипак је Он наравствени учитељ начела искупљујуће љубави. Љегово име, као: помоћник биједних, болећивп пријатељ палих, брат сваком страдалнику, љубитељ човјека и искупитељ жене, постало је надахнућем, символом и највишим руководством свијету на пољу добродјетељи. Хришћанска црква, кад с једне стране продужује службу синагоге, с друге стране с великим средствима, с којим располаже, створила је све оне заводе милости и иекупљујуће љубави за страдајуће и грјешно човјечанство, и извршила је нешто предивно. Сам знак крста је ново знамење светога саучешћа према страдајућима, болесницпма и грјешницима, Он је дао свијету нова и практична ријешења великих проблема зла, кад је испунио људска срца новим радостима, које произлазе из љубави самоодрицања". Л.