Источник

Стр. 510

ИГШЧН11К

Бр. 22

осјећајући то хоке себи да заслужи срећу. То очекивање не може убијати моралне цијене његовим дјелима. На први поглед изгледа егоизам, ако човјек хоће да заслужи срећу својим дјелима. Но човјек је такав. Он чини добро рецимо из љубави према Богу и моралном закону, и ма његова душа бнла најнесебичнија, он се не може одијелити од помислн, да очекује од Бога рецнпроцитет за своју врлину. Да није Бога и моралног закона, он не би чинио Добра. Онај исти Бог ц морални закон, ради којег он чики добро, казује му, да то његово добро заслужује награду; одатле он добија и свнјест о казни. Сада да видимо, како се човјеку на земљи награђује његова правда г а грпјех казни! Стари евдемонизам је вјеровао, да се добро н зло на земљи потпуно плаћа. Човјек богат, славан, моћан вриједио је старима као поштен, моралан, а болест, сиромаштво и несрећа сматрала се као казна за гријехе. Ми смо данас развијенији те не вјерујемо у то. Не вјерујемо, јер видимо, да није истина. Богатство се може стећи на разне начине; може поштењем, али може и отимачином. Ко га стекне поштењем, тај је награђен. но у извјесном степену је награђен и онај т који га је стекао непоштењем. Зашто је он награђен? За свој гријех? — И добар и зао би дакле добио награду, а то би било против сваке правде. Многи ноторни грјешпици су у изобиљу, дочим врли и поштени људи трпе биједу, оскудицу и несрећу. И ако јавно мишљење није сасвим поуздан судија, ипак много пута Гаша прокаже човјека богата као фактичног грјешника. Тако је исто н. пр. са вдрављем. Здравље зависи од разних увјета и оно може послужити како праведника тако и грјешника. Грјешник у удобности својој може своме здрављу створити још бољих увјета (лихвари, отимачи и т. д.), него снромашни праведник. Гријех нстина убија тијело, али не сваки једнако; врлина кријепи тијело, али га сиротиња туче: колико врлина доприноси, толико сиротиња односи. Једном ријечн на земљи може праведник трпјети г а грјешник у свему изобнловати, сасвим обратно дакле људским појмовима о врлини и гријеху, о награди и казни. Нико се неће лаћати г да то опровргне. По моралном закону и по здравом разуму заслуге вуку за собом награду, дакле свака врлина мора бити награ^ена, а сваки гријех мора бити кажњен. Но како ће битн награђена она врлина, која се крије од људи, или како ће бити кажњен онај гријех, за који људи не знају ? Толико се пута највећа грозота сакрије испред очију свјетских судија, а грјешник гдјегод у миру ужива плод свога гријеха, а можда још и гледи, како људска правда гријешп казнећн мјесто њега невина чо, вјека! Узмимо случај, да се ниједан гријех на свијету не забашури-