Источник

Стр. 548

ИОТОЧИИК

Бр. 23

шљене и пребрзе, који су подузимали оно, што се не да извести, како ће многи с тајном злурадости опазити неуспјех, јер они сматрају властољубље за узрок њихове дјелатности. То их нрепада, њима је дошла на памет добра помисао; али је они брзо напуштају, јер неће ништа да предузму — то није начин правог човјекољупца. Гдје га позива братска нужда, ту треба да дјела, јер му даје храбрости, која се ничег не плаши. IV. Ми видимо гдје племенити Самарјанин заборавља сам на се и на своју корист. Од рањеног, умирућег, оплијењеног није се могла очекивати никаква награда, може бити хвала. Још прије но што је у гостионицу с њим достигао, он је могао и душу иСпустити. Никакве наде није било, осим свијести, да слиједимо, иагону љубави и да помажемо, бар да покушај учинимо за спас. Али човјекољубац и пе захтијева више. Он се одликује некористољубљем, које не рачуна. Стога он све нуди, све жртвује. „Он даје вино за његово јачаЕне на тешком путу и балзам за његоко окрјепљење". Он се одриче радости удобног пута. Он диже полумртвог на своју животињу. И не само да се он сам у гстионици за њега брине, — и трошка се не боји. Зашто? Једино и само да задоста учипи својем човјекољубив м срцу и да у колико је могуће спасе у пола изгубљено]\ — Колико достојан поштовања стоји он пред нама! Како се пријатио истиче слика његова према самољубивим, који хладно и без срца поред, њега пролазе. „Да су свештеник и левит стајали на јавиом мјесту и да су их људи видјели": — тада би притрчали с притворном жељом у помоћ, јер су могли на то рачупати, да ће им се други дивити и углед им повисити. Или да је притјешњени издавао црте високог иоложаја, или пуноћу богатства: — тада би се дало наплати надагп и они не би заисга равнодушно поред његл прошли. Да је то био незнабожац, који лежи оплијењен у пола мртав на путу, може бити могао би се свештеник одлучити, да за њега њешто учини; дало би се надати, да га начине прозелитом и да задобију једно оруђе више својој лакомости и властољубивости. То је презирно биће самољубнвог. „Шта ће ми се дати за то?" питају се прије свега они. Не добију лп задовољавајућег одговора, не да ли се пожњотп хвала других, не да ли се у будуће очекивати наплата, не да ли се очекивати громогласна хвала у јавним листовима, не могу ли својим властољубивим памјерама баш ништа постићи: узалудно је што човјечија невоља излазп пред њихове очи у таквом облику, које срце пара. Опа их не дира. Само их сопствана корист може на дјело подстакнути. Такво убоштво презире впсокодушно човјекољубац. Он налази највећу награду у свом срцу