Источник

у / - / Стр. 55&

источник

Бр. 24

бесмртност како по метафизичком доказу, тако донекле и по онтолошком (по метафизичк »-онтолошком). У чему је т1е^гшп човјечије душе ? На основу чега се она сматра супстанцијом ? Само на основу њене интелектуалне моћи. Човјечија индивидуалност и персоналитет састоји се у мишљењу, логичком расуђивању и самосвијести, а то су биљеге у њеној супстанцијалности. Душа као супстанција јесте она моћ у човјеку, која себе слободно и разумно одређује. Вегетатнвна и сензитивна моћ јесу својства наше душе, али оне и ако припадају, ипак саме не сачињавају њене супстанцијалности. Одијелимо од душе човјечије интелективну моћ, она није супставцпја онаква или са оним својствима, са каквима је внамо (разумна, слободна и т. д.). Вегетативна и сензитивна моћ немају за се бића, као што га има интелективна (разум, мигпљење, и т. д ), већ се оне садрже у интелективној као њени битни увјети. Човјечнја интелектуалност се не може развити без вегетативне и сензитивне моћи и ако су оне, бар сензитивна, увјет у будућем животу душином, то ће оне и надаље бити заступљене и обухваћене интелективном снагом душином. Узмимо, да су вегетативна и сензитивна моћ есенцијална својства човјечнје душе и да ће оне имати своју улогу у тнјелу човјечијем у вјечности, како би у том случају стајало са душом биљном и животињском? Замислимо, да су животињске душе бесмртне? Како би могла вегетативна и сензитивна моћ живјети и исказивати се без тијела ? Чиста душа без тијела, и ако би могла имати још некако сензитивну моћ (т. ј. осјећати на друкчији начин него што осјећа, док је у тијелу, дакле без тјелесних живаца, перва), вегетативну не би могла имати ни на који начин, јер за ту моћ би морао бити у души материјалан објект, што је не могуће. Сама вегетативна моћ мора имати свагда свој предмет, на коме се иск^зује, дакле она се не може одијелити од тијела, јер без овога не би била реална, већ само вамишљена апстрактна. Само у том случају, кад би и тијело животињско било бесмртно, могла би се вегетативна моћ у њему исказивати. Већ само етимолошко значење ријечи: вегетативност, сензитивност, интелективност, довађа нас до истог резултата, јер се за вегетативност претпоставља нешто, што расте, дакле материја, тијело; за сензитивност се опет иретпоставља нешто или неко, шта или неко, шта или ко осјећа, а за интелективност се претпоставља само неко, ко мисли, дакле личност; тијело или материја то не може бити, већ само равумно биће. Хришћаиска црква се не изражава јасно, да ли су животињске душе смртне или бесмртне. Но већ из тога, што се у св. пислу црта,