Источник

источник

Стр. 7

Спиритизам пред судом науке и Хришћанства. — Написао М. Вержболовичв. У сва времена било је код људи не само дубоко и тврдо увјерење о бићу надчулнога и по томе тајанственога свијета, него још и сазнање или чувство непосредне свезе са оним свијетом и његова постојаног утјецаја на људски живот. То увјерење најприје је прелазило с кољенл. на кољено предањем о првобитном стању људском, а за тим се потврђивало и разним другим преставама. Почињући још са дубоком древношћу многе загонетне и необичне појаве духовног живота, као н. пр. необични сни, стање сомнамбулизма, знање унапријед, виђање духова и појављивање умрлих, визија, двојњака, наметале су људима увјерење о реалности свезе и међусобног општења двају свјетова. Класична литература пуна је свједоџаба о томе вјеровањуТако у дјелима Платона, Плутарха, Ксенофонта, Цицерона, Тита, Ливија, Иродота, Плинија и др. сабрана је множина факата о сомнамбулизму, виђању духова, појављивању умрлих, предзнању будућности п тајанственом општењу душа. Међу онима, који су сомнамбули (мјесечари) истичу се шта више и такове историчке личности као: Сократ, Платон, Есхил, Хорације, Тукидид, Сенека, Флавије и др. Класична древност оставила је у нашљедство новоме свијету потпуно обрађену науку како о мистичним способностима душе, које посједују код узајамног општења са духовним свијетом, тако и о условима овога пошљедњега. Средњи вијек у главном представља епоху свеопштег бављења са тајанственим и чудесним. То је било доба свакојаких виђења и привнђења, сујевјерних басана и легенада. -— У новије доба вјеровање у реалност необичних факата сомнамбулизма и внђања духова није било сасвим туђе, шта више ни самим најпросвећенијим мислиоцима, какови су: Векон и Лајбниц, Шелинг и његови многобројни ученици: Бадер Шуберт. Кизер, Мајер, Фишер, Ешенмајер, Вајсе, Седшток; а од најновијих философа: Хофман и Фихте мл., Шопенхауер и Хартман опредјељено и одлучно се изражавају у прилог могућности појава духова, Врло је знаменито и то, да дубокоумни Кант, који је онако одлучно и смјело опровргавао већи дио философских наука, није се ријешио, ца створи о овоме предмету опредијељени суд! На тај начин склоност мистицизму заузима врло видно мјесто у умном животу људи у свима епохама његовога раззитка. Укоријењена У самој природи људскога духа она је увијек тежила, да дође у непо-