Источник

Бр. 5

ИСГОЧПИК

Стр. 115

иротопресв. и духовника рускога цара Ј. Л. Јанишева. Име протопресвитера Јанишева чувено је и славно не само у пространој отпџбинн његовој, него и далеко преко међа њених, широм цијелога источно православног, па и римо католичког свијета. Родио се 18. априла 1826. год. у селу Шашкпну. Ниже и средње образовање стекао је у калушкоме духовном учнлишту и семинарији, одакле пријеђе 1845. год. на петроградску духовну академију, коју сврши 1849. год. са степеном магистра богословља. Због ванредне даровитости и спреме задржаше га на академији за доцента. Алн ту не остаде дуго Цаекоро послије рукоположења свог за свећеника (30. децембра 1851. године) послан би у руску цркву у Франкфурт на Мајни, па у Визбаден, а 1856. год позваше га опет на петроградски универзитет да предаје богословље, психологнју и логнку. Но због нарушепога здравља мораде, већ послије двије годин', оставити то мјесто, на је до 1864. год. сл ужио као протојереј у руским црквама у Берлину и Визбадену. Ту је имао прилике да улозна у потпуној свјетлости занадни свијет и његове чувене и впђрне представнике, који тада у богословској литератури водише главну ријеч. Тада се у мудрој му глави зачела она велика мисао о сједињењу хришћанскога свијета, — мисао, којом се и данас још овај сиједи пастир заноси, која му је за увијек утврдпла славу међу источним и западним ученим бог словпма, поштоваоцима те мисли. Том великом мишљу проникнут, он се живо интересовао за познати онај старокатолички покрет, који је заталасао ученн Делингер, сам је главом прпсуствовао знаменитим бонским конференцијама, на којима је необпчном својом спремом репрезентовао цијелу руску цркву н њезину мисао. И не само то. У намјерн да упозна н ширу руску нублику са природом старокатолицизма, оп је превео на руски језик Делингерово дјело: „0 одлукама ватиканскога сабора"; „Старокатолички бонски катихнзис" и „Објаву утрехтску" (ова пошљ<дња штампана у „Церк. ВЉст." 18У0. год. бр. 45.). Осим тога написао је у ту сврху и више ( ригпналних чланака. Тако: „Историјски поглед на постепено одјсљење запндпе цркве од православпе" („Христ. Чтешс" 1854. год.); п О односу старокатолика п[>ема православљу" (у „Ц 13" 1890. год. бр. 44—46) н „Мнијења опупомоћенпх представннка нравославља и старокатолицизма у питању о сједињењу старок.чт. с православнима" ( П Ц В." 1896. год). Како је са своје спреме био високо поштован у највншим рускнм круговима види се пз тога, што је од 1864 до 1866. год. катихизовао заручнипу престолонашљедникову, садашњу удовицу царицу Марију Феодоровну све до вјенчања њихова, када буде постављен за ректора у петроградској духовној Академији. Часну али тешку ову службу вршио је пунпх седамнаест година (од 27. новембра 1866. до 19. октобра 1883) на срећу н славу Академнје којој је, са тогл добротворнога рада свог, и данас дчка и поиос. Но судба га је узвисила још на впши степен цркв. службе. 1883. године именован је за духовника рускога цара и протопресвитера Цркве у знмњем дворцу на коме се мјесту још и данас налази. Живот овога корифеја богословске науке руске нспуњен је многоструким радом, који се иростире на многе гране богословске пауке, понаособ пак на морално богословље. Јанишев се управо може сматрати оцем моралнога богословља у Русији, јер му он „даје научни филозофски иравац, у чему се може такмити н са западном богословеком лнтературом" (упор. „Срч. Снон" 1900. бр. 41 ). Најважпијч му је дјело из те области : „Православно хрпсланское учсн!е о нравственности," које је нздано 1887. го.1,.