Источник

Вр. 7.

ИСТОЧНИК

Стр. 157

опомене: Ко хоЛе за мном да, иде, нека се одрече себе и узме крст свој и за мном иде. То тражи Христос Господ од својих шљедбеника. ЈГако је, бра!>о, уживати и доћи на готово. Лако је славити и пјевати у радости и у добру се понијети. Али је гешко радост и добро дочекати и заслужити приуготовљено нам. Христос Спаситељ сигпао је с неб I на земљу зарад нас људи и рад нашега спасења. Крсном смрћу донио нам је спасење. Сви смо ми жељни тога спасења, а никога нема, да запита, да ли судјелујемо у мукама Христовим ? Пост овај часни није само уздржавање од неких јела, него је уједно пост духован. И што га је црква баш пред Васкрс Христов установила, и то има дубока смисла. Хришћани су дужни постећи учествовати и у крсним мукама Спаситељевим и много мислити о њима. И ево нам данас црггва с једне стране пружа опомену: крст и задатак понијети га и одрећи се себе, одрећи се свега милога и драгога, све навике и сласти свјетске, свију грјешних уживања и за Христом поћи. Јер ко то не урпди, није ученик његов. Јер ко хо%е душу своју да сачува, изгупиЛе је; а ко изгуби дугиу своју Хрисша ради и јеванђеља, онај ~Ке је сачуваши. Па ипак како смо глупи спрам ових јеванђелских ријеч.и ! Како су нам свијет овај варљиви и лажљива његова сјен умом замаглилн и уграбили нам срце и осјећаје ! Како нам је тешко буиовпу главу подићи од блата свјетскога! Како питајући и сладећи дугау пролазним чарима свјетским губимо ју, губимо за вјечност, за навијек! Али ие варајмо се, Богу љубазни, нема у свијету те врпједиости, која бп душу могла замијенити. Какав Ле откуи дапш човјек за душу своју? М каква је корист човјеку, ако задобије сав свијет, а дугии својој науди? Па ипак продаје умље за безумље. Видимо, да све пролази као сјен, руши се и распада, па ипак у ту пролазност тако смо се жарко загледалн. Толико смо се пута увјерили у несталност људи, неискреност и неистиност њихову, па ипак срљамо у друштво њихово, гдје често проводимо вријеме беспосличењем и губећи душу своју. Да се не огријешимо о друштво, гледнмо изједначити се са људима, такмачећи се у сувременим обичајима и махнама. А вјера? а Христос? а крст? Стид је данас о том говорити у просвијећеном овом свијету, и то гдје? Овдје, у овом народу, гдје сам се надао наћи олтар неоскврњен и жар вјере хришћанске, православне. Да, стид је данас о вјери, Хрпсту и крсту говорити. Али узалуд онди носимо и име Христово, јер н Он постидјеће се нас. Или зар вијесмо чули, шта нам кроз данашње св јеванђеље говори: Ко се иостиди меае и мојијех ријечи у роду овом ирељубошворном и грјегином, и с-ин Ие се човјечји иостидјвтгс њега, кад дође у слави оца својега с анђелима светима. Стиди се овај род данашњи