Источник

13тр. 140

ИСТОЧПИК

Бр 7

смрт, дотле православна црква поред фпзичне, познаје у браку и религијозну, па и моралну смрт. У томе је и учење Лутера и Калвина сагласно са учењем православне цркве. Колико је ттрестрого тумачење западее (римске) цркве, најбоље се види из њене повјеснице, која нам прича о многим н многим покушајима како од вјерних, тако чак и од неких епископа, да се та претјерана строгг.ст ублажи. Но ни православна црква није из просте попустљивости прихватила опширније тумачење смрти у браку, већ стога, што рачуна са правдом и са људском слабости. Прекомјерна строгост ондје, гдје јој мјеста нема, гдје се њоме највише невина странка казни, не само да не одговара начелу правде, коју црква проповједа, већ је у стању, да слаб карактер доведе до очајања, одакле је само један корак до моралне, или до религијозне смрти. И ма да свачије спасење у првом реду од њега самог зависи, неможе бити спора, да је црква за то установљена, да вјерне на прави пут спасења изведе, и да им спасење што лакшим учини, а не да трновити пут к небу излишним искушењем отешта, јер тек мог бш вмЗјстити да вм 4 стит г б. Из овог се види, да је учење о разводу идеално, као што је идеалав и сам појам хршпћанства о браку. Према том идеал тај имл да буде морални образац, а не јуридички закон, као што га западна (римска") црква схваћа. Не дотичућп се овдје физичне нити моралае смрти у браку, која се најобичније у облику прељубе — &ггпса1по сагпаПн — приказуја, наша је задаћа изложити, како се развило становиште православне цркве, да духовно оскврњење — 1оппса11о вртШаНб — може религијозну смрт те ушљед ње развод брака произвести. Прелазом у хригпћансгво одиста је створена велика разлика изме^у хришћанског и нехришћанског супруга. Некрштени супруг са чуђењем примјећује, да се његов обраћени брачии друг клања и моли њеком за њега новом Богу, који не тражи жртве паљенице, пред којим су и слободни и робови једнаки. Незнабожац свикнут на спч^пкез п на обоготворење природе, људских чула и страсти, није у стању да појми, каква је снага у посту н молитви, која се побожним, тихим шапатом приноси невидљивоме Богу, који нема свога изображења, а који се гнуша сатурналија и других свечаности, у којима су богови дотле уживали. Не може да схвати самопрегорење и трпљење, неможе разјаснити себи откуд толики обрт у души брачног му друга ? Види чланове нове вјерске задруге, види, да су то људи већином сиромагани, у друштву незнатни, па му сујета или оскудица самопрегорења неда, да послуша ријечи нових проповједника и ријечи свога брачног друга, којн га зове, да се обрати, клања и моли ономе, који је на крсту ра-