Источник

Стр. 210

ИСТОЧНИК

Бр. 9

воду у вино претвориш? хоћу ли с Тобом да нођем, чедо, или ћу те још часак нричекати? кажи ми ријеч, Ријечи, не прођи мимо мене ћутке, сачувај ме чпсту : јер Ти си Син и Бог мој. Пјесма 7. Ирмос. Ваистину анђео учини те пећ поче росу давати преподобним младићима, и заповијест Божија, која је Халдејце опалила, принуди мучитеља да пј ева: Благословен си Боже отаца наших. Гдје је Сине мој и Боже негдања блага вијест, штоно ми ју Гаврило изусти: Царем Те, Сином и Богом вишњим називаше ? сад Те видим, свјетлости моја слатка, нага и рањен >■ мртваца. Сине мој и Боже, Који спасаваш од болести, узми ме сада Собом, да се сиђем и ја с Тобом у ад (пакао) : не остави ме саму, јер ми се већ не мили живити, кад не видим Тебе — слаткз свјетлости моје. Слава: Кад је с другим женама мироносицама Непорочна горко јадиковала, и кад је видјела како носе Христа, поче лелекати: куку мене, шта видим! куд ћеш сада Сине мој, а мене саму остављаш ? И сада: Непорочна малаксала и уплакана, говораше мироносицама : јаучите са мном и горко плачите: јер се ето свјетлост моја слатка, и учитељ ваш рробу предаје. Пјесма 8. Ирмос. Из пламена си преподобннма роау источио, и праведникову си жртву водом спалио: та све чиниш Христе, што само хоћеш, преузносимо Те у у све вјекове. Кад Јосиф видје Дјеву гдје јауче, сав се пренерази, п завапи горко : како ћу Те, о Боже мој, сахранити сада, ја слуга Твој ? у каква ћу платна (плаштанице) умотати тијело Твоје? Превазиђе ми ум чудан Твој изглед као Господа, који држи цио свијет: зато Те Јосиф мртва на рукама својима и Никодим носи и сахрањује. Слаеа: Невиђену и преславну видим тајну, Дјева говораше Сину и Господу: како се у худп гроб полажеш (Ти), који заповпјешћу подижеш мртве из гробова. II сада : Нити ћу са гроба Твога устати, чедо моје, нити ћу престати сузе ронити (ја) службеница Твоја, док и ја не сиђем у ад (пакао): јер се не могу да растанем с Тобом, Сине мој. Лјесма 9. Ирмос. ЈБудима није могуће Бога видјети, на Н>' не смију ни чини анђелски гледати : јер кроз Тебе се, Пречиста, јавила људима ваплоћена ријеч, коју величајући, с небесним војскама Тебе славимо. Отселе ме се нигда више неће радост дотаћи, ридајући Непорочна говораше: свјетлост моја и радост моја у гроб зађе: али Га неће Самог оставити, овдје ћу умријети, и с Њим ћу заједно лећи у гроб. Рану моју душевну залијечи сада чедо моје, са сузама Пречиета вапијаше : васкрсни, и утишај ми бол и тугу, јер можеш, Гоеподару, што хоћеш, и учини, ма да си се добровољно дао сахранити.