Источник

Стр. 246

ИСТОЧНИК

Бр. 11

виде шешир, да стоји у зраку или да описује кружну црту, а не виде човјека, који има на глави шешир, или који с тии маше. Исти51 начином опажањем учених истраживача у области хигшотизма доказује се способност некојих личиости, које се налазе у стању сомнамбулизма, да могу погађати мисли и одговарати на замишљена питања присутних, читати запечаћена писма, познати тајне болести и даватп правилне медицинске савјете, предсказивати вјероватну будућност, држати дугачке говоре, исказивати мисли, које видл.иво превазилазе њихов умни развитак, једном ријечју могу све, што се обично догађа у вријеме сеанса и што спирити приписују вишим открићима д^хова. Услијед овога говори Вс. Соловјев: „доста је бити аи соигап4 (у току) најновијих истраживања у области хипнотизма и блискмх њему предмета, па да се објасне чудеса спиритизма". Као примједба против наших мисли, које смо исказали, о могућности пријеваре и самообмане као услова происхођења спиритистичких феномена, може служити формално доказано прпзнање реалности тих појава од стране знаменитих учењака. Многи од њих приступајући к изучавању спиритизма са скептичким гвринципима, у сврху, да га опровргну, сами су постали његови шљ%дбеници и шта више били су принуђени, да измијене своје гледиште на свијет. [Наставиће св.]

Истинитост васкрсења Христова потврђена сумњом апостола Томе. — А. Мцгјакии. Христос васкресе! Ова радосна вијест брзо се пронијела међу апостолима, којн опоравившп се у неколико од ужгса којег су скоро преживљели, почеше се поново скуил>ати, да би оцнјенилн свој положај. Са срцем од радости уздрхталнм, но и не без велике предосторожности говораху један другоме о необичним догађајима, који могаху послужити као потврда за тако радосну вијест. У истину жене мироносице чуле су директно од анђела, да су бадава дошле тражити Христа ме^у мртвима, јер је он васкрсао. Апостоли Петар и Јован увјерили се својим очима, да је гробница иразна. а Марија Магдалина се и разговарала са својим љубљеним учитељем, кога је спочетка држала, за вртлара, но затим увјеривши се да се преварила с узбуђењем је повикала „Учнтељу!' 1 — и хтјела је обгрлити његове ноге. Индиректном потврдом радосне внјесги могао је послужити и од непријатеља распрострањен глас, као да су ученнцп ноћу украли