Источник

Бр 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 247

тиједо свога мртвога учптеља, да би свагдје разгласили, да је он ускрснуо нз мртвих. Какав је иесмиоао предпоставити, да би се они, који су норажеии ужасом и којн су раштркани као овце без пастира осмјелили на тако опасно дјело, као што је узимање тијела из гробнице, па коју је био не само наваљан огроман камен, него која је била запечаћена, и коју је чувала и јака, оружана стража. Па ето они су сви ту били, н треба се само чудити, како се могла рагаирити тако абсурдна вијест. Ако је гроб заиста опустио, а то је несумњнво, тада то значн нешто много важније а тим више, што су војннци у страху побјеглн од гроба н од њихова нзвјешћа се поплашили првосвештеници и скупили се још исте ноћи у синедријон, да би расудили како ће им бити и шта треба радити. У таком душевиом стању налазнли се апостоли у првим часовима и даље послије васкрсења љубљенога учитеља, а са сваким даном јављали се и нови докази, да је он васкрсао. Најпослије као свршетек свега јавио се нзпенада свима заједно, и да би коначно разбио њихову сумњу а ради пстинитости васкрсења, рекао им је: „Опппајте ме и разгледајте: ј^р дј 7 х нема тијела н костију као што у мене видите. И рекав то показа нм руке н ноге" (са знацима од рана). ПосЛије тога већ нпје могло бити ннкакве сумње у истинитост Христова васкрсења и ученнци слављаху Бога. Но том приликом, када се И. Христос апостолима јавио у скуиу апостолском није бнло једнога ученика —- Томе, који се морао сам лично увјерити о васкрсењу, јер он до сад не вјероваше никаквим гласовима и причама о тоие, да је Роспод и.: мр гвнх устао. Из дубине душе потресен свима ужасима страдања и крсне смрти свога драгога Учитељч у дубокој смућеностн није знао шта да ради, и шта впше, као што се чини, избјегавао је друштва других ученика, да би у самоћи оплакао свој јад и промислио о том шта ће да буде? Его зато, кад су му апостоли саопћили радосну вијест, да су видјели Роспода, он махнув руком у знак невјеровања, одговорио је да неће вјеровати, док се сам фактично о томе не увјери, сам не метне палац у ране од гвожђа и своју руку на ране Христове. У сва времена хришћанске историје било је много њих, који су сумњали у истинитост васкрсења Христова, но како се у иаше вријеме иод утјецајем опћега духа невјеровања, особито распространило и невјеровање у истину васкрсења Хрнстова, проповједано чак од стубова научиога знања у првим (културним) хришћанским земљама, то је особито важно установитн, из каквих је побуда излазила сумња ан. Томе и зашто је она довела сасвим обратноме закључку, каквоме доводи најновији скептицизам.