Источник

Бр. 12,

Стр. 281

Као први узрок може се сматрати његов природни карактер, који се увијек јавља као најсилнији мотив у свима појавама живота. По природи то је био човјек неповјерљив, који је у свем тражио необориве доказе, к<->ји је желио да све кидл овојим очима и да се увјери о свему јасно. У том карактеру је и добра и рђава страна гледећи на то какав правац превлађује. Зло је, ало се човјек већ толико одао духу невјеровања и критике, да кећ сваку вјеру сматра илузијом. сваки неопипљив предмет утваром. Тад сумња прелази у право певјеровпње и загра^ује приступ вјери, која је наиме у суштинп самој увјереносг о невидљивом, као кад би се оно видило и опипало. Од тагсе крајности је дјеломично патио и ап. Тома;он је као што се чини подвргао сумњи шта више и истинитост своје сабраће или њихово здраво мишљење. Такка подозривост била је неправедна и штетна но одношају за једно1\ласно свједочанство апостолско, које је и до сада сачињавало једну од важних основа за вјеру у Христово васкресење. Но у тој неповјерљивости ап. Томе била је и добра страна, која је са сувшпком давала равнотежу првој. Она је потицала из најдубље љубави према истини. Познато јр, да што већма љубимо истину, тим већма жетшмо, да се увјеримо о њој; чим је више цијенимо, тим се већма трудпмо, да се лично убиједимо о њезиној нераздјељивости, да би овладалн правом истином, а не дјеломичном. Таке су природе од неоцјењене вриједности за дјела истине и без њих би под видом истине ишло много што шта лажно и илузорно. Па зато као што је Тома међу апостолима тако исто и њему сличне природе у друштву човјечјем састављају драгоцјени дар божји, кога се треба држати. Ово су они, који желе, да положе свој прст на ребра Христова; њима није довољан само глас, да је Христос васкресао, него они сами хоће, да се увјере о томе личним додиром и опћењем с њнм. И може се вјеровати, да је тако одлучна тежња душе, која тражи свјетлости, да би потпуно завлапала истинот много угоднија Богу него недозрјело и површно самозадовол^ење многих оних, који вјерују без сваке тежње, да се увјере о истинитости своје вјере. Други узрок сумњи ап. Томе била је дубока жалост која га је обухватила. И сви у опће ученици били су као изнемогли под страшпом потиштености, у којој се послије голготских страхота налажаху; но Тома као што изгледа од свију највише. Човјек од природе меланхоличан, мргодан, склон да све види у црној боји, он управо није хтио вјеровати у васкрсење свога учитеља просто зато, јер му се ово извјешће чинило сувише радосним, а да би могло бити истинито. С те стране ап. Тома јавља се као типичан представник врло многих људи