Источник

Вр 15

Л."Т'>ЧНИК

Ст Г . 307

одриче животињама та преимућства, али он иалази у њих социјалиих врлина, те одавде изводи почетак људског морала. У чему се састоје те социјалне врлине животиња? У томе, да мати љуби своје младе тако, да се и жртвује за њих; у том, да већи дио животиња живи у друштву, гдје указује једио другом узајамне услуге. Погледајмо пак сад и с друге стране, с наличја. Женка —- мати, ма колико пажњива према својим младим, касиије их ипак без икакве жалости одбија од себе, да их се вигае никад не сјећа. А да ли се та симпатија међу члановима једног друштва простире и на слабе, обољеле њезине чланове ? И зашто те социјалне врлине нијесу довеле животиње до организације ма и тако прихмитивне опћине као н. пр. опћине африкавских или австралских дивљака? Вез сумње, зато, што те врлине немају моралног основа, већ су само израз више или мање сложеног лли простог нагона. Човјек у најгрубљем стању сазнаје своју дужност чини добро, и то сазнање којег немају животиње, служи за основ, из којег потичу морални појмови дивљака, појмови додуше настрани и нрости, у колико је и сам дивљак прост, али који ипак изазивају у њему чуство одговорности и страха, који га принуђавају, да се поклони пред вшпом власти. да умилостчвљава увријеђено и разгњевљено божанство. И тако ми не видимо никакве сличности изме^у социјалних инстинката жнвотиња и моралних тежња човјека п зато немамо права изводити ове пошљедње из оннх првих. Па не можемо, а да не обратимо пажњу и на чудну, једипо човјеку својсгвену способност: на говор. Дарвнн врло добро схваћа тијесну везу те способности са разумом, он зна напошљетку, да су мисао и ријеч нераздјељиви, и отуда свако биће, које је разумно, кадро је уједно и да говори. Међутим животиње немају дара говора. „Особина је човјека, велп Дарвин, да говори у засебним, одјелитим једно од другог, звуцима." А шта то значи? Дарвин објашњава, да је сам човјек, у додиру бнш с најнижим животињама, прибјегао некада мимици или простом звуку, да изрази своје осјећаје. То је истина; али никада животиње не прибјегавају ријечима, да изразе своје душевне покрете. Зашто? кад оне, како тврдн Дарвин, мисле, ма и у слабом степену? Тај је појав тим чудноватији, што је глаони орган устројен једиако, код животиња као и код човјека. (Папагај и чворак се привикавају да говоре.) Зар немамо одатле права да потврдимо, да животиње не могу да мисле, а још мање да говоре ? Промотривши све. Дарвииове доказе у корист јединства међу човјеком и животињама, видимо, да нас ти доказп не могу убиједити, већ смо тврдо увјерени, да човјек, ако је по тјелесној организацији и