Источник

Стр. 370

источник

Бр. 1 5

механичним начином. — Овим путем спиритизам мисли, да ће опровргнути материјализам и дати наочигледне доказе о бесмртности душе. Није тешко виђети, да философска доктрина спиритизма преставља собом доста чуднонату смјесу гностицизма и будизма, пантеизма и дарвинизма с његовом еволуцнјом, која се преноси на свијет загробни. Из ове смјесе ствара се нека врста атеистичко-материјалнстичкога скепсиса, за основ кога служе стара и нова празновјерја са свима давно већ науком осуЗ^енима преставама. Ако ћемо сматрати философску доктрину спиритизма са обичног научног гледишта као продукат природнога ума, то ни у том обзиру неће бити могуће дати јој ни мало озбиљног смисла и ставити је упоредо са другим научним и философским системама. У н>е нема ни строге конзеквентности, ни научне доказаности. Сва она престављч скуп разних мишљења и нагађања, већином врло плитких и својеволЈиих, неоснованих на сталном принципу и везаних ме^у собом једино сиољагпњом везом. Већим дијелом она је продукат сањиве фантазије, пуна најскрајњих противусловља. Основни принципи њ«зивп: ,о природи духова, преегзистенцији и препоро^авања душа, о прогфесу н ступњенима развитка и т. сл., већином се исказују догматички, а научни докази замјењују се простим позивањем на происхођење спиритистичких истина од озго, као тобож да их објављују духови неких мислилаца и учењака или знаменитих историчких раденика. Саме те истине њихове, не само да се не потврђују научиим фактима, него престављају накажење појмова израђених науком. Тако је у спиритистичким спстемама са свим самовољно измнјењен појам о духу, јер му се усваја материјална одјећа са свима тјелесним својствима, а често и потреба храие; унакажен је и појам о слободи духа, која се ставља у зависиост од чисто механичких услова, који се на спиритистичким сеансама нспуњакају; а различита сазнања, која спирити саопштавају, о животу и раду духови у загробном свијету, јесу поро.д днвне фантазије. Даље спиритистичка система никако не постиже цијели ; коју има пред собом: она не само да не рјешава путем опита питања о бесмртности душе, него га на протнв сама претпоставља и оснива се на њему. Све тезе спирита николико не могу служити за доказ философског спиритуализма, на против га може допустити само онај, који свјесно или по навици стоји већ на тачки хмедишта тога спиритуализма. Колико вриједе спиритски докази о истини бесмртности душе ? може се рећи ријечима једнога критичара: ако се врло незнатна саопштења духова чине битним доказииа непрекидности бића људске душе, то она морају бити н доказ тога, да духови смрћу постају само