Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Сгр. 465

исказују жељу, да из незаабоштва обракена црква Хришћанска не заборави свога унутрашњег јединства и опћења са Хригаћанима из Јудејства и да се не одрекне помагаша, које је често било врло потребно сиромашној Јерусалимској цркви, а које је тако видно могло свједочити о узајамностии миром поткријепити јединство духа. И обраћене из незнабоштва хришћанске опћине, као што можемо закључити из рп • јечи Павлових, заиста су се користиле указаним случајем, да посвједоче своју узајамност с матером цркава. „Који се бројаху да су стубови, вели Павле, пристадоше, само да се опомињемо сиромашнијех, за које сам се, додаје он при том, и старао тако чинити" 1 ). Ми смо размотрили спољагање устројство и унутрашњи жив^т апостолске цркве Јерусалимске у перијоду управе св. Јакова, ,.брата Господњег". Тај нас је преглед увео у онај тип цркве Христове, какав је она проживјела у своме развитку међу завјетним народом. Он нам је показао, како је поникавши на старозавјетној основи, у средишту јудејског култа црква Христова, силом свога постепеног унутрашњег развитка, привремено задржала у судбини својој међу Јудејима неку свезу са јудејством, носила је неки јудејски карактер.* Та свеза показивала се је и у спољашњем устројству апостолскв цркве Јерусалимске овога периода, а огледала се је и на унутрашњем животу њеном. Само неко вријеме живећи у формама Јудејства из истог обраћена апостолска црква изишла је из свог јудејског типа, потпуно оставила застарјеле форме Јудејства и са свим се слила са црквама из незнабоштва. Около 62—63. г. једнога дана великог празника пасхе попрскала је двориште храма у Јерусалиму крв праведаог Јакова, проливена од свештеника и зилота 3 ). Скоро послије његове мученичке смрти настале су у Јудеји с једне стране смутње и раздори, а с друге -—- дошла је дугачка, неколико пута поновљена, тешка опсада светог града. Неки чак и сами Јудеји. налазили су у тим невољама казну Божју за смрт „праведпог" 3 ), други су видјели у њима испуњење Спаситељева пророчанства о судбини светог града и његова храма (Мт. XXIV. гл. 4 ). Видећи слутње, које су раздирале Јудеју, борбу, која ју је опустошпла, Јеруеалимски Хришћани с тугом су се сјетили сада тога Христока пророчанства и бјежали су у горе" 5 \ У незнабожачкој Пели, у I Гереји, нашла је себи уточиште Јеруеалииска Хришћанска опћина 6 ). Најпослије,

') Гал. II, 9, 10.

2 ) Евс. Цркв. Ист., књ. II, гл. 23.

а ) Ш(1.

4 ) Историја цркве. Гете.

*) 1Ш.

•) По Евсевију, Јерусалимски Хришћани разишли су се свуда по особитом откровењу (Цркв. Ист., књ. 3,, гл. 5.).