Источник

Стр. 56

ИСТОЧНИК

Бр. 4.

Допис. Са укопа блажено-почившег митрополита Серафима Перовића. Из М о с т а р а 20. фебруара 1903. Јуче, 19. фебруара о. г. по ст. кал. овршена је овдје једна веома тужна, али и врло величанствена свечаност. Сахрањени су и на вјечити покој предани мајци земл>и у цркви манастира Житомислића земни остатци благопокојенога херцеговачко-захумског митрополита, Серафима Перовића, мужа, који за собом оставља дјела у која ће се с поносом и самопоуздањем моћи угледати потоњи нараштаји. Ријетки Покојник наш, поживио је у народу своме пуних 76. година. Са свпјих заслуга бјеше особито у старије доба, врло омиљен и поштован, а у далеку свијету чувен и уважен. Његов многогодишњи живот сав је испуњен пепрестаном борбом и многим страдањем. Ипак је судбина ваљда тако хтјела, да за живота не ужпје за то од сувремених својих ни славе ни хвале. Ако му се и пружила по некад чаша медовине, али је и ова са чашом жучи помијешана била. Миоги наши данашњи трговци, учитељи, занатлије, свештеници и остали имаду једино ЕБеговом ваузимању, препоруци, посредовању и потпори да захвале данашњу своју срећу и благостање. Он сам за себе није тражио ласна живота нити каква задовољства у обичном смислу, нити га је налазио међу вама: тражио је и налазио срећу своју у срећи браће своје. За то смо Га и виђали како непрестано по народу тражи и распитује за боље и даровитије младиће, да их што више протурп у образованији и вјегатији свијет, како би се спремили за озбиљан живот и рад, користан њима и народу нашем, кадар подићи и зајамчити му бољу срећу и бољу будућност: то је била прирођена црта живота покојникова. Али се он кадар био винути и у висине до народних идеала и жртвовати себе за њих. Ту је врхунац његових жеља и тежња; ту га истом видимо као правог народног пријатеља поборника његове потлачене религиозне и политичне славе и слободе. Заточење његово у Сарајеву, Цариграду и Фезану и праве муке, што их је са друговима својим тамо претрпио забиљежиће непристрасна историја и оставиги их за.подражања достојан примјер самопрегоријевања потоњим народним нараштајима. Него доста о том. Моја намјера није овдје писати биографију блаженог Покојника, нитн коментарисати ондашње политичке одношаје, за то би требало времена и бољег и вјештијег пера. А сад, дај да се повратим на задатак свој, па у кратко, колико ми је могуће, да опишем