Источник

Стр. 82

источник

Бр. 5. и 6.

казује, како је на острву Мелиту Павла угризла змнја, која је била позната ондашњим становницима као врло отровна, па му ипак нигита зла није било" (28, 3—6). На пошл.етку — увнјек исти — очевидац казује, да је Павао молитвом и положивши руке исцијелио оца поглавара споменутога острва Полија, који је лежао од грознице и срдобоље" (28, 8), послије чега су и многи други болесниц 1 ! долазили к Павлу и били од њега исцијељени (9. ст.). — Сва ова чудеса по ријечима самога Павла била су доказ његовог апостолског достпјанства у толшсо, у колико су и други апостоли доказивали својпм чудесима своје апостолство т. ј. пуномоћ од самога Христа, да буду 1Бегови проповједници у свијету. . . Но „зар није учитељ над ученицима својијем" (Мат. 10, 24)? Кад су и сами ученици Христови јавно пред очевидцима и по свједоџби овнх очевидаца чинили чудеса, зар нас тим самим не увјеравају о несумњпвој фактичности чудеса нашега Господа о којнма знамо из јеваиђеоског прпповиједања ? И тако долазимо до сталног закључка, да је псторички доставијерно јеван^еоско приповпједање о Христу н без ријешења питања о лицима, којима имамо да захвалимо састав нашнх јеванђеља — једино на основу споменика новозавјетне литературе, за које и сами противници наше вјере држе, да неоспорно припадају лицима, која су могла потпуно да предаду у аманет потомству чисту истину о Христу. Нека су остали списи новога завјета дошли на свијет не знам кад и од кога, ипак четири несумњиво Павлове посланпце — (1) Рим.љанима, (2) Коринћанвма и (1) Галатима. за тим апокалипсис опет несумњиво јеванђелпста Јована, и на пошљетку, говорећп језиком негативне критике „Путни диевник" у књизи „Дјела апосголскпх", који припада једном сапутнику Павловом, са свим одређено и одлучно казују нам о впплоЛсњу Вога у лицу Лс. Христа , о његовом ускрспуЛу, узнесењу на небо , а тако исто н ако индиректно о чудесима Христовијем, и на тај начин свом снлом правилно-логичког мишљења принуђују нас још прпје, него што се ријеши питање о писцима наших јенанђеља и о времеиу постања ових, да признамо, да иа себи носе строго исторички карактер сва казивања о Христу, која су изложена у нашим Јеванђељима. (Наставиће се.)

Л д <1 и л 8 I а. У саставу Псалтира има двадесет псалама, названих у нашем црквеном Уставу хвалитнима (104—106, 110—117, 134, 135, 144—150), који се кад-што почињу, и скоро свагда завршују са хвалебним кли-