Источник

Бр. 8.

И С Т 0 Ч II II К

Стр. 121

нзобилно сву множнну грнјеха нашнх. Зато, ма како да је дубока наша скрушеност за грнјехе и тврда намјера да исправимо свој жгтот, мн се не би нигда удостојили добити од Бога опроштење без вјере у Господа Исуса Христа. Он је иосреднпк Бога и људи, којн себе дпдс у откуи за све (1. Тим. 2, 5); он је наш кјечни првосвештепик, за то и може вавијек спасши оне који крозањ долазе к Богу, кад свагда живи да се може молити за њих (Јевр. 7, 25). Уз то је потребна и нада у његово милосрђе. Често гњусни пороци и срамни гријеси, које чине они, који се кају, бацају његову мисао у безнадно опроштење, у лијеност и очајлње, али је покајник дужан да се сјети, да нема гријеха који побје^ује милоср^е и човјекољубље Божје; гдје се умножи гријех ондје се још веЛма умн^жи благодат (Рим. 5, 20). Нека само он отгсрије, своје срце кајањем, скрушеношКу и надом на човјекољубље Божје, и благодат ће Божја сићи у његово срце, као роса илн киша на суву и жедну земљу, да ју напоји и умири. Тражи се усмена исиовијед гријеха пред свештеником. То је неопходно као средство, да се пзбаци изнутра нечистота грнјеха п тпјем олакша души; да се изрази моћ скрушеностн, који напуњује душу н тражи излаза. да објави пред свједоком исповиједи своје грјеховне ране и да се даде могућност пружити покајнику .љековпте савјете н опроштење гријеха, у име Спасите.љево. Пазећи на разрешавајуће ријечи молитве, коју чнта свештеник, покајаик је дужан да их слуша као ријечи, које говори сам Господ; јер се то чини по његовпј власти, његовом пуномоћи, његовом благодаћу. Задовољавајући наведене захтјеве и постижућн потребиа покајна расположења појављују се пред покајником своје врсти препоне, које, да се одстране, захтијева се мање или веће напрезање у побожним вјежбањима. Код многих хришћана показују се ове препоне одмах у почетку кајања. Такове препоне јесу за јсдне постојана растрешеност, навпка на нове утиске, занешеност за призорима, забавама, весељима вечерњима, посјећивањем знанац^, музике и др.; навика на постојану промјену утисак^ често доводи дотле, да они, који су тијем занесени, не могу ни на час остати усамљени; за друге јесу препоне: свјетске потребе и превелика старања за свагдањи хљеб; за неке опет прекомјерна брига за будућност; старање да се стече што више средстава за живот; још Је за неке препона старање за добитак, страст за стјецањем, занешеност у опке за свјетским гштересима. Свп таки и њима сличнн људи не могу као што треба ући у себе, сабрати се, промншљати о

/ /'