Источник

Бр. 10. и 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 171

интересовању у цркви, у вишекратноме клицању при говору новопосвећенога Митрополита, а одушке праве нашла је у бурноме клицању и поздрављању новог Митрополита приликом изласка његова из цркве. Та радост и симпатија, удружена са најљепшим надама у архипастирски рад новог Митрополита, разлијевала се тако рећи у личним изјавама многобројних изасланика, који пмадоше среће поздравити новог Митрополита, непосредно иза посвећења. Тим изјавама придружише се још силне изјаве брзојавних честитака. А каква је тек радост, какве ли су се наде разлијевале тога дана широм цијеле Херцеговине! Вјернн тумачи њихови бијаху народнп изасланици својим заносним здравпцама, подигнутим за обједом у славу новога им владике. Радост н нада Херцеговаца оправдана је, јер су добилп Митрополита, кога красе многе врлине, родољубље, лпјепа спрема, добра воља, мужевна снага п енергија, у удружењу којих свако ће радо признати и виђети гаранцију за остварење и најљепших и највећих нада, којима не само Херцеговина и остало Српство погледа на новога владику Петра. Да, Херцеговци имају данас свога Архипастира, с којим ће моћи иодијелпти и добро и зло, а који ће вољан и оран битп, да им зло тамани, а добро подиже II МНОЖИ. Лријатељ реда н рада, дисциплине и законитостп, пријатељ и познавалац школе народне, одан црквн и добру народноме новопосвећени Митрополит херцеговачкп он ће то и чинити. Господ му дао вијека и здравља н био му у помоћи, па му рад по цркву и народ српски у Херцеговини благодетан, успјешан и берићетан био! Натрикнје Ј. Нопопнћ, конзист. савјетник у Мостару.

КњиЉевне оцјене и прикази. Јован Н. Тозшћ. / 1е:Ики патријарах Јован и покрет Хришћана на Балканском Иолуострву 1592.—1614. Историјска стаудија. У Земуну 1903. Цијена 2 дин 8о. VIII. 147. Вриједни проф. Јов. Н. Томић задужио је српску историју, проучавајући до сада слабо познати перијод српскога робовања под Турцпма. Прикупљајући неколико година градиво у талијанским архивама, особиту иажњу ноклонио је он крају XVI. и поч. XVII. вијека, као и његовој другој половипи. У том погледу важна је његова расправа »Десет година из исгорије српског народа и цркве под Турцима (1683—1693)«, о којој је било ријечи у »Источнику« за прошлу год. на стр. 377. Но с особитом пажњом ироучавао је он крај XVI. и поч. XVII ви.јека, ко.је се доба одликује иеким особитим покретом код хришћанских подјармљених народа, а особито Срба. Горњим дјелом пружио нам је Томић пуну и заокругљену слику тога иеријода. У том одсјеку балканске историје важпу улогу игра пећки патријарх Јован, који ступа у везе са римским папом Климентом \'Ј П. тражећи од њега, да што брже и јаче отпочне акцију на стварању савеза хригпћанских владара у корист потпштених хришћана. И папа збиља отпочиње енергичну акцију око стварања савеза, али су политичке прилике на запапу биле такве, да се никако није могао остварити хармоничан рад европских сила, пошто су поједине силе имале пред