Источник

Бр. 10. и 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 151

потпуно удовољио и с нас проклество скинуо и с Богом нас измирио, него нам је и неисцрпива духовна блага стекао и завјештао. С /а чашд нокнж зак^кт^к <моек> крокТнг (Лука XXII. 20). Ријеч ова завјет има и мјеста и значења овдје. У матици св. Писма ст. завјета читамо, да је Бог савез чинио са патријарсима, са Мојсијем и са читавим народом израиљским, по ком су они обећали, да ће само њега као Бога признавати и њему се једном клањати, а он им је обећао, да ће им милост указати, и да ће их сретним учинити, ако му вијерни остану. Али су људи Бога изневјерили, дану су ријеч погазили, савез су учињени раскинули и сви су се златном телету поклонили. С тога је Христос, наш велики посредник, мјесто нас ступио пред престо правде Божје и све услове уговора онога испунио, и тим нам обећања блага она још у много већој мјери заслужио. И као што брижан и њежан отац читавога се живота труди и тече имање, а за случај смрти прави завјештај, којим распоређује тековином у корист дјеце своје, тако је и .Христос пред смрт своју учинио расположење, које завјетом назива и по ком је сва блага, која је као Богочовјек стекао, нама гријешним у нашљедство оставио. Блага та духовна, која он живом водом назива, положио је Христос у цркву, као у неку благодатну ризницу, те је црква од тада постала студенцем, бистријим од Јаковљева, извором духовним, из кога истиче седам духовних струја, седам тајна новога завјета, а епископима је у дужност стављено, да те духовне струје на словесно стадо наводе, и да напајају оне, који су жедни: Такш нлсћ . да иепшЈЗетт*. чмок*ккТ4, Јаки) слВгн. Хрктови^ к и строителеи таинт*. вожУихт* (I. Кор VII. 6). Тајне су ове нужне, као што је и учење хришћанско нужно, јер и ако је Христос својом смрћу вас свијет од смрти избавио, ипак се спасавајућа благодат не саопћава друкчије, него преко тајна, и сам је Христос рекао: {Тш,е кто не родитсд кодок> и д8хо/И'к, ие л^ожетпк киити кт! царствУе кожн (Јов. III. 5). и: *Тш,е ие сн^ксте плоти ск1нл челов*к= ческдгш ни пУете крове егш, жнкотд не и.идте кт* сек^к (Јов. III. 5). И тако се тајнама понавља и свршава спасење свакога појединога од нас, које је Христос једном за све и за вазда свршио. На пошљетку трећа и рекао бих најтежа дужност епископова је духовно управљање или во^ење повјерене му пастве к вјечном животу, јер какво је то управљање, гдје онај, који је најстарији, треба да је најмла |ји, и онај, који управља, треба да је свима слуга: Знате, да кнезови народни заповиједају народу и поглавари управљају њиме, али међу вама да не буде тако, него који хоће, да буде већи међу вама, да вам служи, и који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга (Мат. XX. 25—27). Но ипак је Христос дао власт апостолима,