Источник

Стр. 196

ВСТОЧНИК

Бр. 13

вријеме Трајаново, који је ступио на пријесто 98. године по Хр. Јован је дакле умро или пошљедњих двију година I. вијека или у почетку П. вијека. — Јасно је, да је Јован течајем свога живота т. ј. до самога краја I. вијека својим авторитетом, као лични ученик Господњи — пред савременим му хритћанима могао увијек да потврди или порекне истинитост предаваних из уста у уста или ширених писменим и путем приповиједања о Христу, и да је или не фактички једно или друго јеванЗ^еље производ ученика Христових или њихових сапутника. Но Јован је имао изме^у других ученика Поликарпа, који је по доставијерним изворима умро 167. год. п. р. Хр. у 110. години свога живота. По томе се он растао са својим учитељем кад му је било 43. или 45. година и без сумње добро је запамтио од живог усменог говора Јовановога све, што је овај знао и могао му казати о своме божанском учитељу. На пошљетку Поликарп је имао ученика Иринеја епископа Лионскога, који ја умро мученичком смрћу за Христа год, 202. Овај знаменити отац црквени могао је подржавати и ширити ме^у хришћанина живо и доставијерно предање о Христу, које је наслиједио од Поликарпа, скроз до краја П. вијека, и не би сигурно у никаквом случају дозволио, да се ме!>у његовим савременицима шири какво год. подметнуто (лажно) јеван^еље под именом Јовановим или под именом Јовановога јеванђеља, које се не би слагало са усменим казивањем о Христу самога Јована богослова, које је слушао Поликарп и предао Иринеју. — Но несумњиво је, да је Иринеју опет по истинитом предању добро била позната оригиналност и осталих трију јевавђеља и истинито исторички карактер њиховога садржаја; јер у свпјих 10 књига нротив јереси он наводи до 400 мјеста из свију наших јеванђеља. Ипак ми не би казали свега у потврду фактичне принадлежности наших јеванђеља признатим од цркве авторима, кад би се ограничили само на показивање извода из наших јеванђеља у саставцима хришћана конца апостолскога и цијелога ближега му П. вијека! Имамо ми још са свим одређених и позитивних доказа из П. вијека, који су се сачували до данас, о постанку каноничких јеванђеља управ од лица којима се приписују. У том обзиру најприје је од неоцјењиве вриједности за нас свједоџба Папија епископа јерапољскога о постанку првих двају јеванђеља. Папије био је савременик Поликарпа ученика Јована богослова. У својој књизи под насловом: „излагање изрека (управ откривења) Господњих" послије обзнане, да је у њој изложио све, што су му саопштили апостолски ученици и сатрудници о дјелима апостолским, на по се о првом јеванђељу саопштава ово: „Матеј је на-