Источник

Стр. 200

И С Т 0 Ч II И К

Бр. 13-

човјечјега рада. И зато, што се човјек више задубљује у мнсао о Богу, чим више представља потребу јеванђеоскога закона, тијем утјешљивија и слађа постају за њега размишљања о предметима вјере, нарочито о љубави Божијој, и тијем идеалније, више и светије јављају се за н»ега потребе јевавђеоскога морала; и с друге стране. чим пажљивије и дубље завирује он у своје срце, тим јасније опажа он његову нечистоћу несавршенства свога владања, удаљеност живота од јеванђеоских идеала, и тијем се већма поражава дубљином падања човјекова и поврједе његове природе. „Што је човјек ближе к Богу, тијем внше сазваје да је грјешан, говорн један старац. Пророк Исаија, кад је видио Бога, назвао је себе печистим (Ис. 5, 6). „Кад сам био млад, мислио сам у себи: може бити, да ћу учинити што добро; а сад, кад остарих, видим да немам у себи ни једног доброг дјела". Други учитељ говори о плачу ово: „ужасавам се и дивим, на који начин плач и тако названа жалост садржи у себи радост и весеље, као што саће садржи мед у себи. Чему се отуда учимо? томе, да је таково осјећање заиста дар Божији. Православна црква тјеши у лику преподобних таке подвижнике, који су познати били због непрестаног плача за гријехе; она их тјеши по ријечима Господњим: Благо онима који плачу, јвр Ис се утјешити (Мат. 5, 4). Такав је на пр. био 0. Диоскор, који је на питање ученика: зашто плаче? одговорио: плачем за гријехе моје, — и кад му је рекао: ти немаш гријеха, — одврати му: увјеравам те сине мој. кад би ми могуће било видјети своје гријехе, мало би било троје или четверо, да би их оплакали. 0 преподобном Арсенију Великом прицовиједају, да је за сво вријеме живота свога, сједећи за послом, имао на грудима рубац због суза, које му из очију капаху. 0. Пимен, кад је чуо, да је Арсеније умро, заплакавши рече: благо теби Арсеније, ти си оплакао себе у овом свијету. А такав је био свети Јеврем Сирон. Плакати за њим било би то исто, пише св. Григорије Ниски, што за друге удисање ваздуха; дању и ноћу лио је он сузе. Сам св. Јеврем говори за себе: „Кад легнем ради одмора, љубав твоја према људима, Господе, долази ми на ум, и ја устајем усред ноћи, да им се захвалим, али сјећање на гријехе моје страши ме, и ја почињем гушити се у сузама готов да духом клонем, да ми полумртву не притекну у помоћ цариник, грјешница, Хананејка, крвоточива жена, Сомарјанка. Тужи, душо моја, тужи за оним благама, која си примила од Бога па и изгубила. Тужи за дјела сва, која учини. Тужи о свему, у чему је Бог показао своју дуготрпљивост према Богу. Ходите, браћо моја, ходите слуге Христове, тужимо срцем и плачимо пред њим дан и ноћ. Ходите, да размишљамо о оном страшном и грозном суду и о осуди, која ће за њим слиједити."