Источник

Бр- 15.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 231

да помаже духовном препоро^ењу и обновљењу људскога рада. На препорођење за нови живот као на биљег истинитога откривења указује св. ап. Павле, кад каже: „ако је ко у Христу нова је твар: старо про^е, гле, све ново постаде" (2 Кор. 5, 17). Сам Исус Христос указује на објављену по Нзему нову религиозно-моралну истину, која све обухвата: „Нову вам заповијест дајем да љубите један другога" (Јов. 13, 34). У осталом новину истина откривења карактерише одношај његов к природним људским ваукама. Но истине откривења морају саме по себи да имају кјечно, непрелазно значење. Оне никад не могу да застаре нити да их људи преживе, него ноее увијек у себи животну силу, јер се лако примјењују сваком узрасту и карактеру, сваком иароду и климату. Уз нове истине откривење има у себи тајана, које су важан биљег његове истинитости. Истину божанскога откривења посвједочава по апостолу највише то, што нам оно јавља у „тајности сакривену премудрост Божију", које „нигсо од кнезова вијека овога не позна" (1 Кор. 2, 7, 8). С тога су црквени оци указивали противницима хришћанскијем на велике тајне хришћанске вјере, као на унутрашњи доказ божанствености хришћанске науке. Св. Атанасије Александријски у .. бесједи о ваплоћењу" доказује истинитост и божанственост хришћанства из тајне ваплоћења , ( Слова", као главнога средишта и најважније одлике и преимућства хришћанске науке над свим људским наукама. Оваки одношај апологета к тајнама откривења са свим је природан. Откривење узводи човјека у област бића вишега, идеалнога бесконачнога, натприроднога, камо је немоћан да проникне људски дух, камо човјек свијем својијем бићем тежи. Како не би откривење, које има за свој предмет бесконачно, могло бити тајанственим према свом предмету, кад спољашња природа при свој својој коначности на сваком кораку износи иам тајне, које нам разум у тјеснац доводе?! Покушаји, да се из откривења уклони све што је тајанствено и непостижно, да му се упросги садржај, да се учини лако схватљивим, основани су на несхваћању суштине откривења. Здрави разум захтијева да се у области, која се тиче богопознања, признаје присуство непостижних тајана. То признају и непредубије^ени мислиоци. Ради примјера да укажемо на Лесинга. Непостижности откривења не ваља мијешати са безусловном непознатошћу или посвемашном недоступношћу његовом за разум — као што чине позитивисте и еволуционисте — агностици. Такова непознатост била би исто што и потиуна неизвјесност и незнање, уклањала би сваку преставу о Богу, што би се морало сматрати за очевидну прећераност. Богом откривену истину