Источник

./ ' Стр. 258

источник

Ер. 17.

Шта вели беспристрасна историјска критика о садрЉају каноничких јеванђеља; да ли је то фактички историја или бајка? (Наставак.) Нећу да залазим не само у потанко, него у опште ни у какво расматрање и опровргавање сиомеиутих пантеистичких разлога пегирања свега чудеснога у опште! Неоснованост свију ових тврдња пантеизма давно је већ доказана и несумњива је за све, који имају виши и беспорно истинити појам о Богу као суштаству, које п ако живи и дјела у свијету, прониче Собом сав свијет, свим у њему креће и управља, ипак живи самостално и изван свијета и има биће сам од Себе независно од свијета, и по томе осим обичне природне способности, да управл>а свијетом преко сила и закона, које само природа има, може дјеловати у свијету још п натприродним начином, у форми чудеса. Ово што ћу прочитати, посветићу искључиво томе, да ријешим питање: може ли се допустпти, да се признаду за збирку мита (бајака) јеван^еоска приповиједања са тачке гледишта појма о миту, какав нам дају сами порицатољи истинито-нсторичкога садржаја наших јеванђеља!? Што је то мит? Обично та дефинишу овако: мит је израз идеје или мисли у облику факта или догађаја. На тај начин у миту се казује нека мисао не у својој голој, чистој или апстрактној форми, него у конкретном облику, у облику дога^аја из далеке прошлости. Јасно је, да у миту имамо бесвјесну смјесу идеалнога са реалним, умишљенога са фактнчним, чисто субјективнога продукта у објективној љусци. У које доба народнога живота могуће је, да се тако стопи умишљено са фактичним, идеално са реалним ? Само у такозваној младеначкој епоси или у доисторичком времену народнога живота. У томе периоду сваки народ као што на све у природи, што га окружава, гледа само очима уображења, све схваћа тако, како му казује, не хладно размншљање, које анализира, него угријана фантазија, тако онда и својим сопственим фантастичким или појетичпим (пјесничким) измлш.љотинама придаје објективну фактичност. — У то вријеме народ живи, може се рећи, искључнво уображењем и чувством, и продукти ових душевних сила за њ' су свијет фактпчности. С тога управо, док у зрелом периоду људскога живота као израз његовога духовнога напретка служи постепено слагање тачнога познавања природе и своје сопствене исторпје, дотле се и у младеначком добу н.егова живота