Источник

Стр. 326

ИСТОЧНИК

Бр. 21.

что мсте, или что пЈгге: ни тНјлол ^ каши .«т\ ко что соклечјтеса ; не д8ша ли болши естк пиш.и, и т-кло одежди;" (Мат. VI. 25), него: „просаш,ет8 оу теве дли; и )(оташ ,лги) «) теке зјати, нс №крати." (Мат. У. 42). —- Погледајмо на сиротињу око себе и отворимо срце своје, јер дијељење милостиње, добра дјела јесу кључеви царства небеснога. „Елажент* разбт^квлаи на нифа и оуеогл. кт*. джћ лмттј. нзклкнт"к его Господк" пјева псалмопијевац. И послушајмо ријечи његове. а угледајмо се на свога великога светитеља оца Николаја, па чинимо добра ближњима, дијелимо милостињу сиромасима! „ ЖилВаи ннш,ћ1А, клажент*. естк" (Прич. XIV. 21), јер ће заслужити милост код самога Спаситеља и биће вијерно чедо царства Вожјега. А сад, браћо, помолимо се Богу и св. оцу Ниволају, нека нас укријепе, нека нас у добру утврде, а ми се искрено покајмо за своје гријехе и отворимо срца своја, нека из њих загријева пламен љубави сиромахе и биједнике! Утиримо сузе сиротињске, јер је то велико дјело, дјело љубави хришћанске, за које ћемо стећи милост код св. оца Николаја, те ће се молити за наше грјешне душе Свевишњем Творцу, да будемо срећни и блажени сад и увијек Амин. -!=ф==:Непознати српски путопис у свету земљу из прве половине XVIII. вијека. Са преласком Срба у земље круне св. Стефана крајем ХУ1Г. внјека отпочиње нов перијод у културном животу српскога народа. Српски народ, остављајући своју стару постојбину, наишао је у новој на нове културне елементе запада, и отпочео одмах водити рачуна о њима. Већ на првим корацима истичу српски прваци потребу школе и просвјете, а доцније те жеље добиваху све сталнији и одређенији облик. Енергични митрополит Вићентије Јовановић доведе 1733. неколико учитеља из кијевске школе (Манојло Козачински и др.), те се отпоче рад. Од тога доба отпочео се уводити у цркву и књижевност руско-словенски мјесто српско-словенскога језика, а најбољи представник тога правца јесте ђак те школе, потоњи историк Јован Рајић. Веома је мало књижевних производа из прве половине Х \ 7 Ш. вијека, када се, покрај скромних почетака на пољу просвјете, сва снага трошила на чување и обрану датих привилегија, које су угарске дикастерије хтјеле сузити стога, што се њихова садржина није свагда иодударала са законима земаљским. Историја српске књижевности биљежи нам из тога перијода тек неколико покушаја, између којих се нарочито истиче рад Христифора Жефаровића зоографа, о чијем животу не знамо ништа поближе. Но прије него што је Жефаровић отпочео своју скромну књижевну дјелатност привлачи пажњу један спис, који је постао набрзо, пошто се Срби преселише у земље круне св. Стефана. То је путопис Јеротија Рачанина у