Источник

ЗА ЦРКВЕНО-ИРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА И НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. XVIII. Сарајево, 29. фебруара 1904. Бр. 4. ВЛАСНИК: ЊИХОВА ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА СРПСКО-НРАВОСЛАВНИ ВОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АРХИЈЕРЕЈИ. УРЕДНИК: протосинђел ИУ1АРИ0Н РАДОНИЋ, професор богословије.

Из пастирске праксе. Згодап начин причешЛивања тешких болеснпка, који повраЛа/у. У 20. броју прошлогодишњега „Источника" расправљао је поштовани уредник овога листа питање: да ли свештеник може и смије удостојити св. причешћа вјернога, који умире уш.љед повраћања. Његов одговор на постављено питање био је позитиван, као што је он у том погледу позитиван код свију авторитета руске православне цркве, који су питања из пастирске праксе у опште а ово напосе расправљали. И они дакле сви од реда (Нечајев, Тресвјатски и др.) веле, да треба овакова болесника причестити, али се свештеник само мора користити згодним часом подужег престанка повраћања, те у тај мах причестити болесника. Но пошто то није свагда могуће, то би свештеник морао у таквом случају или оставити таквог болесника у опште не причешћена, или би морао код њега провести по неколико сати, док не дочека моменат, да повраћање подуље престане па да га онда причести; али овако чекајући могао би свештеник лако дочекати и саму смрт болесникову а да га не доспије причестити, или би у опште било рискантно давати му причешће из бојазни, да га не поврати. Ја нисам никако зато, да се такав болесник оставља непричешћеним; а не наглим опет, да га брже-боље причестим, па остало у њему св. причешће или не. У оваковим тешким случајевима поступам ја сасвим по свом начину, о ком сам се увјерио, да је добар, јер кад год сам овај мој начин причешћивања болних, који повраћају употробио,