Источник

Стр. 78

ИСТОЧНИК

Бр. 5. и 6.

том можемо представити радост блуднога сина, који се топи у милини очеве љубави и милости. Али старији брат његов не дијели радост са оцем и братом. Он је сушга противност њима: код ових радост и весеље, а код њега горчина и јед. Дошавши пз поља са посла чуди се и изненађује га весеље и пјевање у кући. Кућа њихова била је тако дуго глуха, о пјесми се никад ни мислило није. Мора да се нешто изванредно догодило. И збиља на зачуђено питање његово одговара му један од слугу: „ Браш твој до^е, и огаац швој закла шеле угојено, гишо га је здрава видио ." Није требало више. Овај староји син на ове ријечи мијења се у лицу, око му гњевом пламти, а срце му завишћу дршће. Ето — мисли — шта сам дочекао! Ја увијек са њим, чувам му кућу, радим за добро њено и мучим се, па мени отац никад није приредио такво весеље. Зашто сам се дакле трудио и мучио? Кад ето овај пробисвијет и развратиик, који нам је образ и кућу окаљао, сад куса све радости и плодове, који су мени одређени били. И не гиЛадијагие у$и, да се заједно с оцем и братом весели. А отац осјећајући и знајући, да ће тако бити, блажи га и лијепо му разлаже поступак свој: Сине / ши си свагда са мном, и све моје твоје је. Требало се развеселиши и обрадовати, уер овај брат твој мртав бјеше, ад оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. Многи тумач н разумију, да се под старијим сином символички приказује изабрани народ Вожји — народ израиљски; а под блудним сином народ, који је од Бога отпао био и дуго лутао — народ незнабожачки. Према томе лако је разумљив гњев и завист старијега сина при посматрању, какве части удостојава отац млађега сина при повратку његовоме. Позната одијељеност и туђење јеврејског народа од осталијех дивно је одичена у овом старијем сину. По мишљењу Израиљаца за отпаднике, грјешнике и невјернике нема спасења! Живи представник оваквога мишљења и увјерења је пророк Јона у одношају према незнабошцима. И како је са доласгсом на земљу Доброга Пастира разрушена ограда, која је дијелила свијет по неком прадједовском праву на Богу миле и проклете људ^; како је у хришћанству постављено начело љубави једнакости и братсва, јер сви смо синови једнога Оца небеснога и браћа међу собом; и како се читав рад Доброга Пастира кретао око пршсљупљања и обраћања изгубљенога стада, грјешног рода људског — разумије се, да израиљском народу није било право, да се у једној опћини, у једној цркви нађе у друштву са дотле презреним људима и народича. И рђаво васпитаз мислио је и у хришћанству уживати нека посебна права, одлична од осталијех, Али није тако било. Рад благодати Божје на обраћању грјешника