Источник

Стр. 170

ИСТОЧНИК

Бр. 11. и 12.

На мјесто Дионисија П. дође Пајсије родом из села Вријуле, у близини града Смирне. Од синђела при царигр 1дској патријаршији буде р)1соположен за епископа и постављен за зворцичког митрополита, а одавде 1872. год. буде премјештен на дабро босинску епархију, гдје је и ум|) ј , у Сарлјеву 1874. г. .Ушљед разних околности сишао је Диониснје П. Илијевић са дабро-б^санске митрополитске столице 1872. год. и пробавио је неко вријеме у Цариграду, али већ послије уирзжњења зворничке катедре, а по премјештењу митрополита Пајсија на дабро-босанску епархију, буде ианоно по жељи народа постављен на зворничку епархију и у томе својству дјелао је све до 12. маја 1891. када је отишао у мир. Умро је у Цариграду, у сриједу 30. марта 1894. год. Овај архипастир био је врло омиљен и угледан у својој епархији, радо је проповједао и поучавао свој народ, и то са успјехом. 1. јуна 1891. г. царским и патријаршеским декретом постављен је за администратора епархије архимандрит светО -тројичког маиастира Тавне Александар Симић и управљао све до 12. јула 1892. г., када је постављен за митрополита по наименовању Њ. В. цара и краља Франца Јосифа I. и каноничком избору патријарха Неофита УШ. архимандрит манастира Гомирја Николај Мандић, који је у Доњој Тузли рукоположен у епископски чин. Митрополит Николај управљао је овом епархијом све до год. 1896. када је премјештен на дабро-босанску епархију, гдје је и сада. На његово мјесто дошао је и 27. јула 1897. г. рукоположен за епископа и постављеп за митрополига архимандрит Григорије Живковић, који и данас управља епархијом. Ш. Опсег зворничке митрополије чешће се мијењао нарочито иослије 1 7 • >(!. год. Ваљевска епископска столица премјештеиа је копачио између 1793.— 94. год. у Шабац. те су тиме и границе исте епархије више одређене биле. Но ипак изгдеда, да је зворпичка епархија прелазила Дрину и на даље, јер се у једном запису од 1823. г. спомиње манастпр Троноша у нахији зворничко/ '). чији је ј 'ромонах Филимон постао зворнички митрополит. Ово је прелажење граница било, по свој прилици, све дотле, док није кнежевина Србија добила своје одре^ене границе. Што се тиче стања цркви и манастира, политичке прилике рђаво су утицале у првом реду на те споменике етаре српске умјетности, те је због тога и врло мало очуваних старијих споменика те

') В. иримједбу под бр. 27.