Источник

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 167

Србин од других православних народа, који те славе не имају, као што су Грци, Руси, Бугари, Румуни и други. Ако је, на прнмјер, у којој земљи требало подијелити становништво по народности, вриједило је правило, да су оно куће српске, које славе крсно име или свеца свога. Нијесу сагријешили они, који рекоше: „Уништи Србину крсно име, па си му уништио и народно име. А са крсним именом и без народног, он је остао Србин. У Хрватској православног погјешно зову Влах, и сам се зове тако, али Српство у њему живи". Црква је наша народна, она чува дух народни, а скечарство је мезимче народно, рођено и одњеговано у правцу и духу мукотрнног али јуначког народа српског и свете његове православне цркве. У вјврском и паравешввном животу нашега народа, свечарство је било од замашне вриједности. Оно је у првоме реду будило љубав за светињв вјвре иравославпв, њвговало чвститост и иобожпост домаИу па онда и народпу. На крсној слави осјећао се Србин сам свој у домаћој богомољи својој. Па како и не, кад је „крсна слава — по суђењу иаметних људи —• света молитва самога имена српскога. Ово је вјера српска, ово је летурђија српска. Крсно је име у породици, у кући, пред иконом крсног имена. Ту се поји тропар свечев, пали се крсна свијећа, причести се крсним кољивом. Ту је прва црква српска: отац, мати и дјвчица /'' У тој лијепој домаћој побожиости није било разуздане, неуредне и непоштене чељади. Није ту било мјеста злочинству, свађи и проклетој неслоги. Побожна душа, поштење и свијетао образ српски није нодносио, да се зло помисли, а камо ли зло говори и чини. Старјешина кућпи уживао је углед и поштовање укућана, старији бијаху свагда поштовани а млађи учтиви. .У таквој богом благословепој задрузи сви чланови тачно и неприсиљено испуњаваху дужности своје, — а кућа бијаше прави рај. Да, то бијаше оно златно доба у иатријархалном животу нашега народа. Но то ннје све. Кућа домаћинова на дан свечарства, била је отворена свима и снакоме — Бога ради Та, како оно гуслар српски пјева: »Хај! све за славу Бога великога, А у здравље дому домаћина, И ко му се у двор намјерио, На здравље му крсно име дошло.« Тиме је та домаћа свечаност добила ишри дјелокруг. Ту се развијала и осјећала нотреба зајвдиице, у којој се дише у оиИвм духу и за оиЛу иотрвбу. За једним столом и у једном друштву бијаху сви