Источник

Вр. 13. и 14.

ИСТОЧНИК

Стр. 211

бити близу Мене значи битаи близу огња\ али ако ко, из страха да будући близу Мене не буде близу огња, буде се држао далеко од Мене, да не би био близу огња, тај ће бити далеко од царства« (Оп§\ Нот. на Јер. 20, 8). Исто тако јасно тумачи ту изреку и Дидим: »Господ је страшан, јер Он казни оне, који Му се протине. Онај, ко се приближује Њему, кад је примио божанствену науку, па затим гријеши, налази се близу огња. Зато Спаситељ говори: »Ко је близу Мене, тај је близу огња, но ко је далеко од Мене, тај је далеко од царства« (Г)Јс1ут. на пс. 78, 8). Изрека је та према томе слична многим оним јеванђеоским изрекама, у којима се истичу двоврсне пошљедице опћења с Христом, као и духовног јединства с Њим у евхаристији, која је једнима на снасење, другима на осуду. У »Апостолским установама« читамо још и ову незаписану у Јеванђел>у изреку Спаситељеву: »Тешко онима, који имају, а лицемјерно узимају још од других, који сами себи могу помоћи, а опет желе, да узму од других, јер сваки ће дати одговор на дан судни«. Та је изрека као допуна или разјашњење јеванђеоској изреци »ономе који иште, подај« и ради тога је пеки учени истраживачи сматрају оригиналном. У »Правилима светих Апостола« приписује се Спаситељу још и ова изрека: »Слабо нека се спасе силним«. На жалост мало има тврдог основа, да се та изрека призна оригиналном, па ипак она изгледа сасвим таква и на сваки начин ју је могао изговорити божапствени Дијечник душа и тијела, Којн је дошао да исцијели немоћне и слабе, Он, Који је, и ако богат, постао ради нас сиромах, умро за нас грјешне и послао за духовно окрепљење немоћном човјечанству Своје ученике и Апостоле, који су били немоћни, а. Он их је начинио силнима духом. Неколико изрека, које се пригшсују Христу, сачувано .је најпослије у Корану и у опће у муслиманских писаца; но оне су још даље од правог јеванђеоског карактера, ма да има и међу њима изрека, које се одликују особитом мудрошћу. Таква је н. пр. изрека, коју цитира Шаф из Корана: »Ко се сили да буде богат, тај је сличан човјеку, који пије морску воду. Што је више пије, тим осјећа јачу жеђ и неће престати пикада гшти, догод не иогине« 1 ). Но при свој дубљини свога смисла та нас изрека сјећа на обичне изреке источне мудрости и по томе се једва може и назирати у њој какав остатак сиецијалиог хришћанског. предања. Ето то је све, што је досад познато било.о аграфама и скоро се није ни очекивало, да ће се наћи какав нов извор изрекама те врсге. Но у нашем вијеку који је постао већ славан са многих открића у области споменика старе писме_ иости, могућа су велика изненађења сваке врсте. Многобројним сноменицима старе хришћанске писмености, који су нађени у пошљедњим годинама, као што су: »Учење дванаесторице апостола«, »Петрово јеванђеље«, „Дјела филозофа Аполонија« и др., додат је 1897. нов споменнк, који је при том од врло велике важности, јер нас и својим садржајем и спољашњошћу својом одводи у други вијек хришћанске ере и обећава, да ће бацити свјетлости и на још не довољно разјашњену у научном смислу историју постанка каноничких јеванђеља. Тај новопронађени документ, који је у ученом свијету већ добио технички назив: Аоуса, т. ј. »изреке Исуса Христа«, садржи у себи читав низ изрека Спаситељевих, које се морају рачунати у аграфе, .јер се оие или сасвим не налазе у каноничким Јеванђељима или се нак битно разликују од јеванђеоских изрека. Мјесто на коме ») Зсћав, Шв^огу о! Ше Оћг. Оћигсћ,' I. рр. 162—7, гдје се уоића говори о перафпма.