Источник

Бр. 13. и 14. И С Т 0 Ч Н И К Стр. 213

ради настуиајућега празника; сад дјелује на Његове тужитеље тијем, што изводи Христа пред њих и ноказује Га као њихова земљака, који .је достојан да буде царем; сад хоће да дјелује на њихова срца, показујући народу Снаситеља окрвављена; сад, не желећи да окриви Спаситеља, предаје Га да Му суди Ирод, управитељ Галилеје. Но све то ништа не поможе: главари јудејски рекоше Иилату, о ако не осуди Исуса на смрт, да га сматрају за неиријатеља ћесарева и они ће се обратити на самога императора са тужбом. При томе треба узети у обзир и то, да је тада био императором Тиверије, човјек у највећем степену сумњив и жесток. Код н.ега је био најбољим управитељем онај, који је строжије казнио људе. Пилат је јасно видио, ако не осудн Христа, да ће Тиверије казнити смрћу њега. Али, и осуђујући Спаситеља да се разаине, он је умио руке пред народом н_а знак, да признаје Спаситеља невиним. Без обзира па то, савјест његова није била мирна; он је осудио Христа невина, против своје савјести. И ево она му не да никако мпра, мучи га. Ако је њега поставио император зато, да корп кривце а брапи невине, дужан је био браннти Снаситеља. Пријетње јудејских старјешипа нијесу требале да га скрену с пута правде. Узмимо, да би он, да је сачувао живот Христов, пао у немилост императорову и лишен био својега мјеста, али би се он тада наслађивао потпуним миром савјести, и Бог би га наградио за његову енергију у такову вршењу својих < дужности. Но зато, што је радио нротив своје савјести, за кратко вријеме лишен је био свога мјеста и потпао је под оваку моралну муку, која се описује у овој повјести. Знајући, да је осудио Праведнога једино због притиска јудејскога народа, он устаде на Јудеје, као на узрок страшне гриже савјести своје. Пилат, пошто осуди Христа на смрт, стаде страшно гонити Јудеје. То бјеше узроком да га је римски сенат осудио на ирогонство. Правда Божја постигне прије ијш послије свакога преступника, богата као и убога, високога по поријеклу као и незнатнога. Не треба за то тражити много доказа. Стеците повјерење каквог чувеног злочинца па ступите с њим у повјерљиви разговор и питајте га, што му вели оавјест његова; — и он ће вам рећи, да он настоји да загуши у себи њезин неумољиви глас. Човјече! Прије почетка каква-год дјела, прислушкуј, шта ти вели савјест твоја! И послушај њезине савјете. Знај, да је савјест глас самога Бога, који не ће да ми погннемо и показује, што треба да чинимо а што не треба. Буди спреман да изгубиш све, али да само сачуваш мирну савјест, поштење, — врлину; — само у томе случају бићеш сретан. * За цара Калигуле, кад је у Вијени био претором К. Марције, јурише једном у главни град Галије, кроз побједна врата, кочије, ираћене са свију сграна безбројиим коњаницима. Слегло се и снла парода; најпослије зауставише се оне пред доста скромном кућом. Име „Ф. Албин " бјеше црвеним словима панисано на вратима те куће. Са кочије сађе врло брзо сгарац, без обзира па његово слабо тијело; он бјеше високога раста, погурен; два роба, поријеклом Јудеји, допратише га до предње собе, гдје је домаћин очекивао госта. Послије тога слуга, надзорник купалишта, приреди старцу купку, да га опере и намаже мирисном масти. Затим су запаљене биле свијеће у трапезарији и приређена би ужина. Албин бјеше у тој соби сам са својим гостом; за ужмном започе се између ова два пријатеља овај разговор.