Источник

Бр. 15. и 16.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 241

можда ниским родом његовим, агсо је јотп из робовског сталежа, као што је то често бивало у стара времена. Седма (ред 36—41) изрека гласи: »Исус говори: град сазидан па високој гори и утврђеп, не може ни пасти, пи сакринен бити«. Тој изреци је опет блиска паралела у ј ванђељу Матејеву 5, 14 и 7, 25: »не може се град сагрити кад на гори стоји«, — »и ие паде дом, јер бијаше утврђеп на камену«. Мисао је једна иста, само је нешто друкчије облик изражавања. Најпослије од осмв изреке (ред 41 и даље) остао је само почетак: »Исус говори: чујеш. . .« Крај је сасвим уништен, те га није могуће усноставити 1 ). Из тога кратког пријегледа новонађених изрека види се, да су оне по својој спољашн.ој форми фактично »аграфе«, т. ј. изреке пезаписане у каноничким јеванђељима, које се приписују Спаситељу и по смислу своме днјелом имају директпих паралела у каноничким јеванђељима, а дијелом су сагласне с јеванђељима, а пикако не стоје у опрјеци са духом науке Христове. Имамо само једап истргнут 11. лист, на којем је осам изрека. Ако узмемо тај број за норму сваком листу, то је на оних 10 листова напријед било до 80 изрека. А колико је листова било тек у цијелој књизи? Сад можемо само пагађати, да је тај спомепик један од великих зборника изрека Спаситељевих, — зборник, који нас води скоро до времена апостолских. И ако новопађени епомеиик припада тек другој половини П. вијека, нико ипак не смије тврдити, да је то оригинал, а не можда копија са каквог још старијег споменика. Сад. што се тиче питања, какав значај може имати новонађени сиоменик за разјашњење историјског постанка каноничкнх јеванђеља, не може се рећи пишта поуздано све дотле, догод имамо посла само с једин.м издераним листом. који се уз то још мора са разних страма брижљиво испитати. У осталом западна критичка школа, вјешта измишљању разних могућих досјетака, ипотеза и сваковрсних теорија, нервозно је прионула и уз овај споменик, желећи да нађе у њему иотврде својим ипотезама. Учени критичари бацише се на тај споменик, да се изразимо рпјечима императора Тиверија, баш као мухе на рану и о њему су већ исказали своје мншљење такви корифоји западне науке, као што су Харнак, Хајнрици, Свит, Харис и мнбги други специјалисти на пољу старохришћанске науке, од којих је сваки истакао своју тенденцију. Ми сасвим појмимо ту грозничаву нервозност западне критичке науке у погледу новонађеног споменика. Тако звана »критика« у пошљедње се вријеме толико спуштала својим паучно-критичким претпоставкама, да се мора, изгубивши под собом тврду земљу, непрестано бојати, да ће јој свако ново откраће реално историјког зпачаја махом порушити те претпоставке, као игго се то дијелом догађало и прпје. Зато са сваким новим открићем у тој области рађа се за критику судбопосно питање: бити или не бити? ■— и то питање и јесте узрок тој грозничавој нервозпости ирема новопађеним споменицима. По томе ми пемамо потребе излагати сва па брзу руку скована мпшљења учених критичара, особито док су још и сами међу собом несложни, пе ће доста бити да се ограгтичимо само на кратак пријеглед мишљења г ) Учењпци су у ос/галом. поставили неколико смјелих покуптаја, да допунв ту ивреку. Тако проф. Свит мисли, да је послије ријем и ахо6е'С; вјероватно стојало сј^ ^ су &Х10У СЈОр, тв би цијела изрека гласила : г што чујепт на једно > г> о", иослије ч.га би морао доћи наставак од прилпке ; „за то буди глух друггм ухом", Проналазчк веома отнтроуман !