Источник

Стр. 266

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 17.

»Ах, то је Лонгин! По томе поступку позиаш га. Потруди се, да га твој дечко дозове.« Кад овај дође, Пилат му рече: твоја оданост према мени, Лонгине, заслужује похвалу; ти нијеси погаао за твојим друговима. Знага ли, Албине, што је учинио овај војник? Он је стојао на Голготи код крста, на којем је висио Назарећатшн; жао му бјеше гледати га, гдје се бори са смрћу. Да му прекрати ту борбу, он му прободе ребро. Лонгин ће умријети као хришћанин. Јеси ли се опасао своји.м мачем стари војниче, мој пошљедњи и једини пријатељу?« Војник одговори на питање, да јест. »И ја сам, рече Пилат, готов.« Пилат се опрости с Албином и оде. За кратко вријеме иза тога оба мужа дођоше до половице горе, што се дизаше над градом Вијеном; очи Пилатове бјеху управљене у мрачну провалију, која бјеше близу; вода је у њој невидљнво шумјела; густе смокове гране покриле је и бачени камен морао се дуго борити с њима, док није одјеком пада свога јавио, да је достигао своје мјесто Поглед Пилатов заустави се над том провалијом и, налазећи се у пошљедњем степену очајан.а, обли.ше га сузе и рече своме пријатељу: »Сјети се смрти Назарећанина, који умире спокојно усред песреће; сачувај свој мач, Лонгине, не требам више твоје услуге и без тебе ћу знати наНи смрт. — Твоја рука не треба да буде замрљана мојом крви, јер је на њу истекла најсветија крв. Лонгине, онај Мудрац, којн умрије на Голготи сншао је с неба, — ту вјеру сачувај у свом срцу. Ови, који су судјеловалп у његовој смрти, несретно су свршили Сјети се Ирода и Кајафе! Сам је Тиверије бпо у Каиру задављеп у својој постељи, једини ја преживих све, а ти буди сад свједоком моје смрти.« С тима ријечима стропопгга се Пилат у провалију. Лонгин чу грапе, гдје се ломе и видје окрајке подеране одјеће његове, гдје се на врх грања дижу, чу шум тпјела, које се разбијаше о пећину, — и одјек му донесе пошљедњи уздисај умирућега... Тако сврши Пилат, при којем је страдао Христос на крсту! Повијест та преноси дух наш у она древна времена, кад су Спаситеља нашега судили и мучили. 11 з историје познато је само то, да је Пилат гајио непомирљиву мржњу према .јудејскому народу, и да је та мржња била узроком његове смрти. Ево, каћо приповиједа историмар Никифор Калист књ. 2. гл. 10 о случају који бјеше узроком смрти Пилатове; »Један врачар сабрао је на гори Гарисиму велику множину Самарјана, да им покаже, као што говораше, свете утвари, које као да је сакрио Мојсије. Пилат, видјевгни у томе скупу побупу против римске управе, употреби прилику да казни омржене му људе за тобожњи њихов преступ. Он их опколи својом коњицом и запов.једи, да се знатнији између њих казне а остали да се без обзира поуби.јају. Самарјани, земљаци поубијапих, потужише се па његауправигељу Сирије Вителију, оцу истоимепога цара, који је имао Јудеју у својој власти. Погаљедица те тужбе бјегае та, да је Вителије признао Пилата кривцем, и наложио му да иде у Гим, да се оправда пред царем Тиверијем, који је већ имао рђав нојам о њему због тужбе Марије Магдалине на његове неправедне посгупке. Догаавши у Гим, Пилат се не могагпе онравдати у свима тужбама и стога је био лишен своје дужпосги и отправљеп у прогонсгво у Галију, 37. године по рођењу Христову, у почетку царовања Калигулина. У Галији му је било од-