Источник

— 46 —

Који сав зпкон одржи, а тогријеши у једноме, крив је за све, јер О нпј , Који је рекао: пе чини ирељубе, рекао је и: не убиј. Ако даклв не учипши прељубе, а убијет, иосшао си ирестуипик закопа (Јак. 2, 10 —11). 22. 0 убијству. Највеће благо човјеку на овом свијету јесте живот. То се до5ро ничим не може исплатнти ни накнадити, јер то је дар, који човјеку само Бог може даровати и подржавати га. Сваки се створ Божји радује животу, а човјек још више, ако зна тај дар Божји правилно оцијенити и уважити. Зато је насилно прекраћивање живота било свога било туђега један од највећих гријехова. Убијство се рачуна међу гријехе, „ваиијуће на небо" за осветом. ГБега најјаче казни и Божја и људска иравда. А највећу казну заслужује овај гријех зато, што њим човјек најјаче гријеши против љубави и природних права човјечанских. Сваки човјек воли свој живот, те се убијством наноси највећа неправда бдижњем и његовима, јер одузимајући живот ближњег, тргамо свезе његове са осталим људима и одузимамо му прилику, да испуни своје дужности. С једним насилно угашеним животом могу врло многи да страдају, те једно убијство на тај начин може постати вишеструко, а то обично и бива, н. пр. кад је убијен човјек, који има да се брине за иородицу. У гријех убијства рачуна се сваки покушај, да се скрати живот ближњем. Не мора дакле бити живот ближњем непосредно одузет каквим оруђем, отровом и т. д., већ свако подривање и душекног и тјелесног здракља наших ближњих јесте убијство. Свјетски суд дакако блаже казни покушаје убијства и т. зв. посредна убијства, гдје човјек није одмах мртав, него му силе мало по мало вену, али и та врста убијстка заслужује пред Богом једнако велику казну, јер су пошљедице у свим тим случајевима исте, као и код непосредиог убијства, само се код овог погпљедњег одмах опажају, а код првог наступају касннје. У случајекима пак, гдје човјек ближњега по дужности или по позиву (судске јустификације, затим у рату, кој'и Цркка сматра злом, али које се према данашњим приликама не да избјећи) или по оправданој невољи (у самообрани) мора убити, не рачуна му се то у гријех, или му се бар блаже суди. Нехотимично је убијстко кажњиво у свакој прилици, осим ако је баш био такав иесрећан случај, да се ннје ни на који начин могла несрећа предвидјети и избјећи. Пошто је убијство један од најтежих гријехова и пред Богом и пред свијетом, ваља хришћаиии да га се особито чува; да се чува свих прилика, у којима би се могао заборавити, на угасити или оштетити