Источник

— 54 —

јер кад би се чонјек одијелио од свијета, не би се могао одржати, или бар не би могао ни у чему нанредовати. Долазимо у прилику, да требамо ближњег свога, а овај ће нам се одазвати у невољи само тада, ако се ни ми нијесмо оглушили о невољу свога ближњег. Најбоље се показује братска љубав у невољи. ЈБубиги ближњег, кад му не треба ништа жртвовати, значи љубити га само ријечима, а дјелом љуби опај, који показује животом својим, да му је стало до тога, да брату свом у невољи помогне, — онај, који се весели напретку свога ближњег. Може се човјек оградити извјесним кругом људи, па њих само сматрати ближњима. Но то није хришћанско понашање, и ако тако често међу нама бива. Тако су радили незнабожци и стари Јевреји, али Господ је то осудио и примјером показао, да су сви људи браћа један другом, па шта вигае, да ни непријатеље не смијемо мрзити. Рђав је човјек и некрст, у којега се не пробуди оно природно саучегаће, кад види човјека у невољи. То природно саучешће и јесте знак нлшега братимства. Хришћанин увијек ваља да се хришћански понаша. Закон му његов заповиједа, да у сваком човјеку гледи брата свога. А закон свој треба да испуњава свим срцем својим, не само језиком, већ дјелом и истином. Гдје му се год укаже прилика, ваља да помогне ближњем своме, и да свако зло од њега одврати. Како је лијеио и красно, кад браКа живе заједно\ (Пс. 132, 1). Кад иадне пеиријатељ твој, немој се радоваши и кад ироиадне, нека не игра срце твоје / (Приче 24, 17). Љубигаи ближњега као самог себе всКе је од свају жртава и ирилога (Марк. 12, 33). Љубав не чипи зла ближњему (Рим. 13, 10). Сваки од вас да угађа ближњему на добро за добар углед\ (Рим. 15, 2). Нико да не гледа, што је његово. него сваки да гледа, што је другога / (I. Кор. 10, 24). У тјешавајте један другога и иоправљајше сваки ближњега 1 (I. Солуњ. 5, 11). 2>'. 0 савршенству. Сваки створ треба да напредује. Напредовање то састоји се у приближавању бића сврси њиховој. Код свих неразумних, неслободних бића у природи видимо заиста, да испуњавају сврху своју. И човјеку је својствено, да тежи што више сврси својој. Та тежња јесте тежња савршенству.