Источник

Стр. 292

ИСТОЧНМК

Бр. 19. и 20.

$сћгГј1 1в68. стр <р8: Еп81аи(1 (1ег КЈгсће ОеШксЛПашЈн Гог (1ег ЕеЉгта11он уоп Сггбпе), а што даље све ређе (Р1п%е: Сге8сћ1сћ(;е (1ег с1еи48сћ. КЈгсће ипЈ Ргесћ^хуевепз. I. В. стр. 352); а ако се гдјегод и проповиједало, то су предметом проповиједи биле скаске и разне легенде без икакве садржине* Ракне скаске о Веспазијану, прокаженом Константину Великом, о разговору Сивиле са Августом бјеху врло омиљени предмети у тадањих проповједника (Тћеоћ ^иаг!;а 1 нсћгјЛ. 1862. стр. 98). Виблија — гбворе протестанти — не бјеше у средњем вијеку повната народу, него је била скривеиа од народа, а поврх тога проповиједало се на латинском језику, који народ није разумио. {1^еи1г: (тевсћ. (1ег Сћг. НотНеШс. Вгаипбсћлуе^. 1839. I. В. стр. 192). Цркве бјеху празне, недјељни и празнични дани проводили се непристојно, а тајна нокајања се ријетко свршавала. Народ није познавао вјере, школе су биле заборављене, а на све стране бјеше руља покварених комендијаша, око којих се скупљао народ. Свему томе је реформација крај учичила, јер је Лутер почео, да проповједа истину, да је Христос једини Спаситељ, извор новог живота и центар св. Писма (Ра§1;ога1ћ1гШег Шг Нонп1. 1884. Еећг. Маг1г. „Магкш Сисћег, еЈп 2еи^е Шг Сћт1;иш т)П(Ј (Ие ВсћпЛ." Стр. 134). На таком становишту стоји ето већи дио протестантских и римокатоличких омилитичара, но ман.и и бољи дио изабрао је златну средину између ове двије већ оцртане крајности. Тако протестантски омилитичари: №е$$е1тапп, Магбаск^ Сгпе1 и др. тврде, да се у средњем вијеку није тако ријетко проповиједала ријеч Вожја, као што то многи на површни поглед тврде и да ие бјеху све проповиједи скаске и легенде и то још на језику, ком народ не бјеше вичан. У средњем вијеку, особито _ првој му полјвини , било је истинитих црквених служитеља, моћних пропонједгшка ријечи Божје, цркви послушне дјеце, која се љубављу и особитом помњом учила код својих учитеља. Бивало је — не ријетко — да у пространи храм не могаху стати сви, који су жељели, да се помоле и поуче у ријечи Вожјој. Било је и школа, у којима су дјеца учила нарочито црквене иредмете, а народу је била позната библија не само у штампаном издању но и у рукописима (Ласк-ћевт.: Спом. дјело стр. 21). А пзто католици тврде, да у другој половини средњега вијека не бјеше опадања у црквено-учитељском дјелу, то не стоји, јер то се опадање све јасније види у доба иред реформацијом, која је била припремљена времеиок, приликама и њеним претечама (Ласк^ћевт.: Спом дједо стр. 4),