Источник

Бр. 19. и 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 293

Реформација је затекла проповијед на врло ниоком ступњу, јер не бјеше ни у иитересу јерархије, ни правца образовања средње-вјековне цркве, да што више пажње посвети проповиједи и да је гато боље обрађује. Ироповиједање ријечи Божје већ се вијековима не сматраше главним предметом јавнога култа. Црква додуше не /забрањивагпе проповијед, али необразовани свештеници проповиједајући латинским народу неразум.љивгим језиком, не могоше ништа користити својим проповиједима. А ако је прије реформације и проповиједао који проповједник њемачким народу разумљивим језиком, то он није могао имати никаква утјецаја на цјелину својим проповиједима, јер бјеше усамљен. Једини просјачки ред је нроповиједао и прије и за реформације матерњим њемачким језиком. Шихове проповиједи чуле се и на свима мјестима, како на проповиједаоницама тако и на трговима. Штета што тај ред не бјеше образован и бар колико толико с ријечи Божјом познат. јер би иначе и кроз множину мртвих црквених облика унијели нешто духовна живота у народ. Но на жалост тим редом овладало је највеће везнање, а уз то их је красио и рђав укус. У својим проповиједима нападали су и корелп старе јереси, о којима народ није ни иојма имао. Причаху са проповједаонице скаске, које бјеху и без моралне и без религијозне вриједности, а да своје тврдње оживе, чинили су на проповиједаоници праве „ КотбсИап1еп51геГске•' (Јопа$: Е)Је Капге1Бегес1«гтке11 СпЉегн. ВегПп 1852. Уог\тог(; 8е1Че VII.). 0 Укрсу бјеше у свој римокатоличкој цркви тога времена обичај, да проповједници свашта проповиједнју, само да своје слушаоце насмију. Ма1кеНи$ (његово спом. дјело стр. 137) очевидац и слушалац тога покора, прича у својој седмој проповиједи о животу Лутерову ово: „У то доба проповиједају обично ускршње скаске и луде пјесме, да би људе, који с.у у вријеме поста ожалошћени билп, својим кајањем и у страсној седмици са Христом страдали, таким несмисленим и лудим разговором развеселили и утјешили.. Те празне говоре, војама бјеше сврха, да смјех изазову. називаху у то доба гиих ра$ска1ех, О.Ф.г%е1аск1ег (ускршњи смјех). Биједни нирод је морао да слуша проповједнике, ко]и су, чувајући еавремени обичај (0^егЈ?е1асћСег), час пмитирали вику неразумних животиња, час причали којекакве анегдоте (А. Ласк^ћевт.: спом. дјело стр. 22). А неки проповједници, да покажу своју ученост, цитираху у својим проповиједима Аристотела и др. Тако се проповиједало о Аристотеловој етици н. пр. у Тибингену, ИнголштаТу и др. или су, као