Источник

/

— 70 —

се ваљда бојимо, да и сами дирамо у њу, па се ни не бринеио за њу много, шта више врло многи не зна, шта му вјера каже. Нећу да вам говорим само онако уопће, него ето питам само: зашто су нам храмови празни? То се питамо свуда по народу нагием. Кажу људи код нас: недјеља је, трг је, па се мора трбухом за крухом. Добро! А шта онај, који нема посла на тргу ? Затурио руке у џепове, па гледи, шта ко купује и продаје. А свецем и празником нема трга, па гдје је онда благочастиви хришћанин; гдје је онда православни Србин; какав га је онда хитни посао задржао? Има много хришћана, али не пристају нажалост сви у то друштво. Но сви ћемо хтјети некад у Вожје царство, онда ћемо знати, да смо звани. Но знајмо, да без одијела хришћанскога нећемо бити пуштени унутра, јер ће нам рећи Господ: „ Друже, а откуд ши овдје без хриш&анског знака? Зар нијеси на земљи ичао кад, да узмеш тај знак? Узео си хришћанско име, али то је име остало с тијелом ти на земљи, а ево ти душа празна, — не можеш такав амо!" Зато се, хришћани, обазриге зарана за хришћанским знаком, за брачним тим одијелом, јер још није завршено свадбено весеље у дому Божјем. Још је дана, још је прилике, да постанемо онакви, како Бог хоће. Хватајмо души мјеста, стичимо ирава на улаз у царство Божје, да не будемо само звани, већ и изабрани! Друге теме: 1. 0 немару (ст. 5); 2. 0 свјетским бригама (ст. 5); 3. 0 насиљу (ст. 6) ; 4. У Цркви хришћанској има и добрих иЈзлих (ст. 10); 5. Грјешник пред Богом не зна извине за гријехе своје (ст. 12); 6. Многи су звани, мало је избраних (ст. 14). 33. 0 немару. Велика је задаћа човјекова на свијету. За кратког свог вијека земаљског треба да се спреми за блажену вјечност. Земаљски дакле живот човјеков јесте вријеме рада. За тај рад је Бог човјеку дао прикладне силе. Онај, који не употребљава те силе у ону сврху, за коју му их је Бог дао, промашио је свој живот. И у погледу свога спасења, као и у свакодневним радовима често човјек нерадом и нехатом затире своје силе. Ма какве врсте био немар, увијек излази на једно, увијек је из њега велика штета човјеку и ма немар био у раду, који не изгледа у ближој свези са спасењем, он редовно штети човјека и у том погледу. Занемари ли човјек н. пр. дужности у свом звању, ода ли се тјелесном нераду, он се привикава на лијеност, те се одатле већином, и можемо рећи, увијек, рађа немар душевни, највећи непријатељ спасењу.