Источник

Стр. 338

ИСТОЧНИК

Бр. 22.

Немосредпо иозивање (уоса1;1о Јтп1ес1!а(;а) јесте, када сал1 Бог позива и шаље ово или оно лице на проповјед, а не преко човјека, као свог средства; тако су позвани патријарси, пророци и апостоли. Оаи не бјеху везани само за једну цркву, него су морали проповједати свугдје и од њих примише други проповједници учење. Стари и нови Завјет пуни су примјера таког непосредног позива. Цосредно иозивање (уоса^о тесНака) јесте, кад је проповједиик позван преко другог лица. Тај позив је позив љубави. Из цијеле масе бира се један. Тако су позвани: Тимотеј, Тит, Состен, Силван и др. Код непосредног позива, вели Лутер, да треба пазити, а) да ли проповједник чини чудеса или не, зато што самим Богом избрани и позвани проповједник мора чинити чудеса и б) да ли он учи сагласно с ријечју Божјом или не, јер може бити и лажпих пророка и лажних учитеља. Код посредног позива пак треба обратити пажњу, да није сам проповједник узео ту дужност на себе. Како може проповједник знати, да ли је позван или не? По Лутеру, ако заповједи духовна или свјетска власт коме, да проповиједа, значи, да то заповједа сам Бог, јер нема власти, која не би била од Бога. А колико је важна у опште заповјед Божја, вели Лутер, можемо се увјерити из ст. завјетне повјести, која иам казује, да нико није имао успјеха у свом дјелу, ако претходно није зато питао Бога и добио од 1Бега одговор. Видите н. пр. како су несрећио војевали Израиљци, кад Бога не питаху! То нам исто доказује и историја макавејских војни. У то не сумњај! Ако те Бог хоће, Ои ће те потражити, послаће анђела с неба, који ће те позвати. На иитање одакле треба, да се узимају и позивају проповједници, одговара Лутер: „У ст. Завјету примали су спремие људе за свештенике и Левите, и то из школа, које су држали Илија, Јелисеј и други пророци. И сам Исус Христос не шаље своје ученике одмах на проповјед, него их прије тога спрема у својој школи. И ап. Павле нас упућује на школе (л. Тимот. 4. с. Тим. 1)." А у својим стоним бесједама (ТхзсћгеДеп) говори Лутер, да и данас треба, ако је икако могуће, узимати проповједнике из школе т. ј. да су школовани. Нарочито истиче учитеље као способне за то, пошто су се они у школи с дјецом научили, како се згодно учи и излаже св. Писмо. Стога би он и желео, да сваки^ који хоће и жели, да буде позван, учитељује неколико година (бар десет).