Источник

Стр. 22

ИСТОЧНИК

Бр. 1.

машини човјечјега тијела, него још у већем степену за ону, која се тиче његове психике. Хигијена воље, хигијена чувстава, хигијена умнога рада, памети и т. д — све су то нове гране хигијене духа човјечјега, које стоје у тијесном дотицају са опширном области психијатрије, или науке о душевним, психичким болестима. А с друге стране, није могуће м да се не види, да све те нове гране знања, овако или онако, али без сумње имаду одношај не само опширној области етике човјека, његових наравствених полуга .липота, већ директно и к религији а нарочито хришћанској религији, као религији спасења, обожења цијелога бића човјекова с његовом душом и шијелом. У самој ствари, ако се ради спасења људи тражнло ваплоћење божанства, то се оно добија не само обожењем са Христом и у Христу душе човјечје, него ће се то спасење остварити на другом доласку Христ )ву још и васкрсењем и одухотворењем човјечјега тијела по слици прослављенога тијела васкрслога Богочовјека. Осим тога, тијело човјеково шта више још у непрослављеном облику код правих хришћана по учењу ап. Павла може служити храмом Духа св. и на тај начин, тијем је упоредо с душом одређено за вјечни живот. Из тога слиједи, да се тијело човјеково, као орган душе његове, не само не смије занемарити, већ напротив мора се достојно пазити и то онако, као што приличи племенитому органу, наиме богусличној души човјека. И та пажња и старање за тијело, сачињава предмет своје врсти духовне религијозне хигијене, и о њезину одношају према хигијени медицинској и психијатра намјеран сам да проговорим неколико ријечи и да тијем докажем, да савремена хигијена, као наука, не само да не протуслови принципима хришћанства, већ шта више често и упоредо иде једном стазом с њима да постигне своје цијељи. И тако, у чему се састоји та духовна. религијозна хигијена, које се мора прије свега држати и коју мора пратити у животу сваки ирави хришћанин ? Нема сумње да је сваки хришћанин дужан прије свега чувати своје тијело од свакога оног зла, које му смета да буде храмом Духа светога. Оно му мора исто тако драго бити, као и богуслична дугпа, као »храм Божји«, по ријечима апостола. И ако ми хришћани сматрамо за свету дужност, да радимо и да се бринемо за храмове Божје, сазидане од камена и дрвета, та тијем више морамо се бринути и старати за живо тијело човјека, као виши организам у органичком свијету наше планете, организам, који је изашао из руку Творца као закључак и круна цијелога стварања. Здравље и дуг живот јест без сумње дар Божји, јест благо и то велико благо, јер у противном случају не би црква у својим молитвама молила ова велика блага земаљског живота за све своје синове и кћери, не би им пјевала »дуга живота и у свему добру срећу« а исто тако ни »многаја љета«!... Заиста, ако се здравље тјелесно само по себи показује за човјека не само јединим средством да се покажу све могуће више потенције и силе душе, него понајвише, цијељу живота, то ни обична људска етика, а тим мање хришћанство никојим начином не може оправдати такове цијељи. Та у таком случају биће здравље за човјека идол, кумир и шта више идеал живота. А то значи, да ће