Источник

Бр. 2.

ИСТОЧНИК

Стр. 47

а) Оии ју називаху: „Сједињењем Бога с нама, обожењем иашим, тајанством тајанстава и жртвом жртава." б) Св. Златоусти је говорио, да ми иослије причешћа постајемо страшии свима противним силама и, тако рећи, завидни чиновима анђеоским, што стоје ближе пријестолу Божјем од нас и непрестано поју славу свога Господа, али ипак који не кушдју Бзеговог пречистог тијела и крви. „И тако, помисли, какове си чести удостојен ти (хришћанине)," говори тај исти св. отац, „каквом се трпезом наслађујуш!... На што гледају анђели с трепетом, и не смију погледати без страха, због свјетлости, што отуда излази, — тијем се храниш ти, и постајеш једним тијелом и једном крви са Христом". 8. Побуде за често причешЂивање. .Хришћанин је дужан да се често причешћује заповијеђу самога И. Христа, да се свршује тајна Евхаристије за Његов спомен, које се у истинито благодарном срцу мора обнављати гито је магу&е чешЛе; на то нас побуђује примјер првенствујуће цркве (Дј. ап. 2. 22) и упуство св. отаца цркве. Св. Василије пише: „Добро је и прекорисно сваки се дан причешћивати. Христос јасно говори: „Мд кш <иок> плотк и п Т ам /И01« крокв., ?1л»лт11 живот'К к^кчнш... (Јов. 6. 54)... Јер ко сумнћа, да непрестане бити причасником живота не значи друго што, него живјети различито? У осталом, ми се причешћујемо четири пута сваке седмице: у недељу, сриједу, петак и суботу, а тако исто и у друге дане, ако бива спомен ма каквог светитеља. 9. Мисли св. отаца и учитеља цркве о достојном спремању вјерних за св. причест. 1. Древни св. оци често су понављали: „Живи, хришћанине, тако, да би могао сваког дана приступити достојно трпези Господњој." 2. Св. Максим исповједник говори: „Сваки је хришћанин дужан долазити у св. цркву Божју, и нигда се удаљавати од св. литугије, када на особити начин невидљива благодат Духа светога претвара све присутне и тако рећи чини их божанскима, према мјери (усрдију побожности) свакога, дајући уму крила кроз дјеловање у наведеним тајнама. 3. „Неопходно је нужно", говори св. Григорпје Двојеслов, „кад приносимо жртву Богу, да и сами себе у скрушености срца закољемо Господу, јер ми, свршујући тајне спаситељевих страдања, треба да се уподобимо ономе, што чинимо; и тада ће заиста нама жртва бити угодна Богу, кад сами себе учинимо жртвом."