Источник

источник

Стр. 49

земљу частица пречистога и животворнога тијела Христова, коју је узела са собом мученица Евдокија, излазећи из свога манастира. Слуге, подигавши ту частицу божанскога тијела Христова и не знајући, што је то, однијеше је управитељу. Тек што он пружи руку своју и хтједе узети принесену му светињу, — онај час претвори се частица тијела Христова у огањ, и постаде од ње велики пламен, који попали слуге управитељеве и захвати и рани његово лијево раме. „Човјече, кад хоћеш јести тијело Господње, приступи са страхом, да не изгориш, јер је огањ". 7. На острву Кипру има лука Таде. Не далеко од ње има манастир, који се зове Филоксеновим. У томе манастиру жављаше један монах, по имену Исидор, који је непрестано за нешто плакао. А кад су га сви тјешили, он се не хтједе утјешити и говораше свима: „ Ја сам велики грјешник, кнкова не бијаше од Адама до данас." А кад му рекоше: „Свети оче, које без гријеха, осим Бога?" — Он одговори: „Вјерујте, браћо, ја нисам нашао ни у св. Писму ни у предању такога гријеха, какав је мој. Ако ви мислите, да ја криво говорим о себи^ чујте за мој пријеступ и молите се за мене. Ја, — продужи он, кад сам био свјетовњак, имао сам жену; нас обоје држасмо се науке Северове. Кад сам, дакле, једнога дана дошао кући, не нађох жене, већ чујем, да је отишла к сусјетки, да се причести. Сусјетка припадаше к светој саборној цркви. Ја се одмах пожурих, да ју уставим. Кад дођох у кућу сусједову саопћише ми, да је моја жена већ примила св. частицу и причестила се. Зграбивши ју за врат, принудих ју, о злочинства! — да испљуне из уста св. частицу и, пограбивши ју, у бјеснилу свом стадох се с њом титрати док најпослије не паде у блато. Али у тај час сијевну муња и захвати частицу с оног мјеста. Послије два дана јави ми се Етијопљанин. одјевен у крпе и рече ми: „Ја и ти једнако смо осуђени." — „А ко си ти ?" запитах га Етијопљанин одгори: „Ја сам онај, који је Роспода Исуса Христа, који је за све страдао, ударио по образу". Зато ја, — заврши монах, — и не могу престати плакати." Пошљедоватељ Севера учинио је страшан пријеступ, бацивши светињу у блато; али исто тако ужасно гријеше и они, који ју примају неочишћеиа срца од гријешне нечистоте. 8. Преподобни Јевтимије Велики (| 473. г.) могао је код сваког човјека по спољашности његовој познати унутрашње покрете његова духа и иомисли — добре и зле, и кад се братија причестила божанским тајиама он је знао, ко се с каквом душом причешћује, те једие, који приступају достојно, — видио је свијетле, од причешћа, а, друге, који се усудише приступитн недостојно, — помрачене и лпца п.ахова