Источник

источник

Стр. 51

човјека савршена, који су достигли мјеру узраста пуноће Христове. Они сви бивају — тако рећи — распети на вољи Божијој. На њој је нрикован сваки њихов лични иокрет, и мисао и жеља. Или ових посљедњих —• у обичном смислу и облику — код њих и нема: све њихово код њих је умрло, све је то прогутала воља Божија То, што их покрсте, јесте Божји миг (знак), Божје задахнуће, које се запечаћава у срцу њиховом на начин, који је само њима познат, и то одређује све њихово дјеловање. Св апостол Павле с погледом на себе овако црта стање то: »С Христом се разапех А ја више не живим, него живи у мени Христос « (Гал. 2, 19. и 20.) Тек што се он разапео са Христом — он апостол, човјек најсавршенији — престао је живити сам, него је стао у њему живити Христос. Или друкче, он је дошао у тако стање, о којем на другом мјесту пише: »Бог је што чини у нама, да хоћемо и да учинимо, као што му је угодно.« (Филиб. 2, 13.) То је врхунац хришћанског савршенства, до кога је само у стању доћи човјек. То је почетак будућега стања, које ће бити послије васкрсења, када ће Бог бити све у свима. Због чега сви они, који су се удостојили, да достигну врхунац тај, стоје врло често у опреци са свима поретцима живота земаљскога, те или трпе гоњења и муке, или постају и сматрају се као неразумни (људи), или се уклањају у пустиње. Но у свима тим спољашњим видовима судбе њихове, унутрашњост им је једна: усамљени, остајући са јединим Богом у срцу, они Њим једним и живе и дјелају, кријући се у најудаљенијој и најдубљој тишини, и крај савршеног помањкања свију својих покрета. Веле, да високо, на граници наше атмосфере, престаје свако кретање земаљских стихија (елемената). Онде у миру почива једипа васељенска стихија. То је слика и прилика оних, који су се распели с Христом, који су се попели на крст преданости на вољу Божију, која једина и чини њихово својство и дјела у њима, одричући свако њихово лично опажање и дјелање. Не идем вам пишта више рећи о томе. А и то сам вам рекао, само да бих вам наговјестио, гдје је крај, гдје би нам ваљало бити и шта би нам ваљало постићи, да би, знајући то, и ви се тако расположили, да све, што год имате и чините доброга, да би то сматрали за ништа, ако нисте дошли до те висине духовнога живота, која нам је одређеиа и коју ми очекујемо. Многима се чини, да је хришћанство то исто, што су и други облици живота, но није тако. Хришћанство се започиње кајањем, продужава се борбом са страсгима, а завршује се тиме, што се распиње са Христом чист унутрашњи човјек, што бива, када човјек утоне у Бога: »Умријесте, и вагп је живот сакривен са Христом у Богу.« (Кол. 3., 3.) Све што се ту свршује, свршује се унутри, невидљиво свијету, и за које зна само савјест и Бог. Нема ту ничега спољашњега. Оно постоји и нека прикладна љуска, но то није одлучни свједок, а још мање производилац унутрашњега. Спољашње добро владање како врло често бива само лијеп изглед гроба, пунога костију! Знајући то, станимо, браћо, на Голготи крај крстова и започнимо примјењивати себе њима и њих себи, да видимо, какав ће коме приличити. Симон Киринејски, који је носио крст Господњи, он је слика оних крстоносоца, које сналазе разне спољашње невоље и лишавања. Кога представља распети мудри разбојник, а кога Господ на крсту, то сам рекао мало час прије! Први представља људе савршене, који су се распели у богопреданости. А крст злога разбојника кога представља? Представља оне, који робују страстима. Страсти их муче, кидају,