Источник

Стр. 84

источник

знају Христа за Бога, да то није ни вјера, но секта, која се одијелила од лутеранства, да православни за главу своју нризнају цара, па да је према томе и њихова вјера »цареславпа«. Нама, православним пастирима, није тешко борити се с таквом дрском лажи и треба само, да когод из пастве лажљивих унијатских попова дође у православну цркву, па ће се одмах увјерити, да православна Црква и Мајку Божју поштива и Христа Господа признаје, а за цара се моли само, као за првог сипа Цркве. И кадшто бива, да такав вјерни послије разноси врло успјешно своје упечатке међу једномишљеницима и приводи у крило православне Цркве читаве гомиле. Друга категорија попова унијатских одржава до згоде, до времена (та не може увијек тако бити) вјерне своје око себе средствима, која су сасвим противна првима. Они трубе, да је унија и православље »једно те исто«, а кад се сједине с православљем, вјерни чине само промјену. Јер како се може, веле они, прелазити из православља у православље? Желећи да унију истовјетују са нравослављем попови унијатски указују на то, да је у православних и у њих богослужење једно, да се оно свршује на истом црквено-славенском језику, да су црквене књиге једне те исте: исти служабник и т. д. Бранећи чистоту наше православне вјере и одличност њезиних обреда од унијатске цркве, држимо да је корисно да се задржимо на сравњењу књига унијатских с православнима, и као гнто ћемо увидити, да није баш унијатство и православље једно те исто. Узећемо нпр. унијатски служебник, проучићемо литургију Јована Златоустог и показаћемо, како је искварено оно, што православна источна црква чува у цијелости, као примљен обичај од старих времена. Цроскомидија. По чину, који је изложен у унијатском служебнику, свршује се проскомидија овако: »свештеник, спремивши се за велико свештенодјејство и нзмоливши себи помоћ одозго, одилази у предложење (ка проскомидији). Ту умива руке (прије него се обуче), потом облачи свештене ризе«. Међу одеждама спомиње »наплегцникЂ«, који није познат у православној цркви (без сумње дар Рима унијатима), који се први облачи на рамена, а у ствари је то бијело платно и означава ране на плећима Исус — Христовима*). Обукавши се у свештене одежде приступа свештеник жртвенику и спрема хљеб и вино ради свршавања Безкрвне Жртве. Вади четвороу гаону, из просфоре изрезану честицу (?) и меће је на дискос; на дискос меће звездицу и покрива дискос и чашу покровцима, кадећи предложене даре«. — А где су наше просфоре, што их је примила православна Црква? Унијати их не примају. Сама »четвороугаона честица« није ништа друго, него једно између раније изрезаних подобија »православног Агнеца«, која се у већој количини чувају у дарохранилници, од којих се по једно сваки пут вади за литургију. Над том честицом унијатски свештеник и говори ријечи проскомидије, при чему се вода с вином не смијеша, него се улијева у чашу засебно при изговарању ријечи: бдин-ћ ш кшинт* копилгк рекрл егш прокод! (затнм улијева у путир вино, благосиљајући и говорећи:) и нш измд* крокк; (па благословивши воду улива мало у нутир, говорећи:) и кодд. У унијатском служебнику указује се падаље на честицу у част Пресвете Богородице, светих, честице за живе, умрле, но гдје су и одакле ће се

*) Све ово извађено је из књиге: „ИзчЕ .лснеше Божественнои Љтургш" — беодор -б РЗшицкШ катехетгБ школм" в г б Самбор^. 1893. года.