Источник

Бр. 3.

ИСТОЧНИК

Стр. 87

Стаде за један час; около стојећи мољаху га да се не напреже, али он само махну главом и са анђеоским осмејком на лицу настави: Пустите ме да довршим и као стари хришћани што су чинили, да се јавно исповједим: могу и морам, ради утјехе вама, којн остајете, и ради поуке ових младих, који су од моје крви и који ме слушају. Немам се зашто кајати, нити ме гризе савјест ради чега у цијелој прошлости мојој. Бога сам и ближње своје срцем и душом љубио^ закону Божјем сам увијек послушан био, сваке свете недјеље и празника радо у цркву ишао, а у цркви на молитви сав свој ум и мисао на Бога управљао; пред својим духовником свагда сам се непритворно и искрено исповиједао и кајао, у ^ црквом одређена времена се причешћивао; са својим сам задовољан био, а туђе никад дирао нијесам; не сјећам се да сам икад икоме зла учинио, да сам се икад својевол.но и при здравој свијести против истине и правде огријеншо. Све » од дјетињег доба отац ме је поучавао правилу живота са светим заповиједима хришћанског морала: у сваком дјелу питај и слушај глас савјести. Ја сам тај глас слушао свагда, као син, муж, отац, грађанин, натриота и као човјек. Да су одобравали и осјећали истинитост његових ријечи, видило се на свима, који су око старца стајали: очи свију бијаху свијетле од суза; са тужним осјећајем њежности и пијетета гледали су сиједу и поштену старину. Послије мале ггочивке старац настави: Одавао сам дужно поштовање људима, али се нијесам никада приклањао људским слабостима и предрасудама, никада нијесам порицао истипу а да тиме дођем до блага; веселило ме је указивано поштовање од стране суграђана према мени, али нијесам никада био горд због тога; савлађивао сам страсти, управљао сам мојим наклоностима, нијесам пакостио, нијесам мрзио, нити сам другом завидно; помагао сам колико год сам могао биједне; вас, који сте око' мене окупљени, вас, који сте свл крв од моје крви и сада остављам, љубио сам свом душом својом. Јецање свију присутних прекиде га. Жена његова, нагнувши се над руком његовом, коју ,је држала, обасипаше је пољупцима и сузама. Не плачите, не плачите .. Сјећајте ме се послије, да... са осјећајем... молим вас, али без бола. Нагл растанак неће бити дуг... Ја само прелазим из овог варљивог, биједног и тешког живота, у много бољи. мирнији, вјечпи... свети живот... Оно вријеме, које још имате живити, ништа није према вјечности... Да... без бојазни се приближујем гробном мраку, који ће бити растјеран испред мојих очију божанском свјетлошћу. Све од мог дјетињства, поучен од оца и матере, имао сам вазда вјере, и наде: вјере, да ми обдарени умом, тежњама и жељом за вјечности, пијесмо створени зато да живимо само пеколико дана, већ да свевишња сила накпађује све аномалије па земљи, горе на небесима; и нада да ми, поштујући ту свевишњу силу за вријеме пашег земаљског боравка, можемо само награду очекивати на небесима. Од дугог говора изморени старац клоне и заћута. Како си? запита жена љубазно тихим гласом. Нијеси ли се уморио? Са анђеоским осмјехом на лицу махне главом и одговори јачим гласом: Не... добро ми је... Осјећам нове снаге... Облак се разишао испред мојих очију. Видим свјетлост... велику... необичну... много јачу, чистију, животворну свјетлост, која надмашује нашу на земљи. Ах! на прагу сам вјечнссти... Осјећам је, схваћам, видим. Подиже ме... снажи... 0 свјете, о жнвоте, у коме се дух мој толико борио усред густине материје... о сви ви, које љубљах, који сте били