Источник

Стр. 180

ИСТОЧНИК

тога грозиога чина личио на утопљеника, који се за сламку хвата? Онај, од којега су живот очекивали уми-ре на крсту мученички. Како је тужан плач био при полагању живота у гроб: Жикоте, како оу/инраеши, клки) и ко грок'к «ЈКИтлеши?! Жалост та била је црна, и грозаа, јер људски род сахрањивао је тада пошљедњу наду своју. Али тако је било превјечно одре^ење Божје, које је за непослушносг, гријех и уврједу у рају тражило тако велику жртву, смрт /вдинороднога Сина Вожјега\ тако је била воља Божја, да тако великим противностима, као што је живот и смрш, докаже свијету Божанство Сина свога. И као што је била велика туга и јад рода људског над з-шечаћеним гробом Христовим при посматрању, да се и задњи зрачак наде гаси и тоне, да је ноћ овладала свијетом — таква и још већа радост била је, када је трећега дана иза страишога голготскога догађаја засијало свијету златно сунце Васкресења Христовог. Јер истом божанственим чудом васкресења свога довршио је Господ наш Исус Христос дјело нашега сиасења и иомирења са Вогом. Без васкрсења то његово дјело не би било довршено, и ми не бисмо имали пунога увјерења о том, да је Бог испунио своје рајско обећање. Крсна смрт љубазнога Сина Његовога само би нас могла у вјери пољуљати, растужити и расплакати, што Га изгубисмо, кад се од Взега највише надасмо, што остадосмо сироте и неутјешени, као стадо без пастира свога. Али Бог га је васкрсао из мршвих доказујући тијем, да ирима жршву , коју је Христос принио не за себе, но за нас и наше гријехе: сие ^ тпо слиртћ попрлкт* и с8||шлгк ко грок^кр* јкивотт * дарокакт*. Радујмо се стога данас, јер Христов Васкрс донио нам је живјт и похсазао нам је одређену мету и пут створивши у нама увјерење, да тек иза сшрадања долаза ирослава , да са гробних враша исгом иол1зимо у живош \ Радујмо се, јер данас и ми можемо са светим апостолом храбро кликнути: Смрти! гдје ти је жалац? Аде, гдје ти је иобједа ? јер нам Христос вакрсењем својим благовјешћује: Дерздите нћЈн^к пок'к= дих^к! Љт* ес<ик воскресеше! Радујмо се данас и веселимо се побожно, јер се и Божја прекрасна природа радује данас прољећу своме. Кудгод погледате око себе, сва природа, ова красна окзлица наша прича о животу. Иза зиме ославило нам је љупко прољеће, озвлењеше горе и дубраве, процвјеташе ливаде и воћњаци, зажуборише хитри и весели потоци и ријеке... А зимус? Како је страшно било! Па из те природе утубите и разумите апостолову свету ријеч: Ти што сијеш, не %е усшати, ако најирије не умре. Сијање ејемена зар не личи погребу? Бацимо сјеме у земљу, претрпамо га и превучемо дрљачом и браном, снијег попане и под бијелијем покровом његовим све изгледа